Дионисије Миковић

понедељак, 16. јун 2014.

Срдар Ђеловић и которски провидур

Срдар Ђеловић и которски провидур

(Из збирке Дионисија Миковића)

Књигу пише Ђеловић-срдаре,

Баш из Рисна из Мале Габеле

А шаље је у Котору граду

А на руке бану провидуру.

У књизи му ријеч бесједио:

“Поздрављам те, бану провидуру!

И дајем ти на поштено знање,

Да сам чуо, казали ми људи.

Да си вољан огријешит’ душу

И помаћи перашку границу

Све до Бање, светог манастира;

Па и њега бисте приватили,

ка’ што сте ни прије прихватили

Манастира светога Ђорђија

Задужбину Немањића краља.

Баш на шкољу пред Перастом градом.

Ал то, бане, никад бити неће,

Док је мени на рамену главе;

Док је мене и мојих Ришњана.

Већ чули ме, бане провидуру,

Чуо јесам ђе кажују људи,

Да си добар јунак на Крајини,

А и мене не куде овамо,

Па ако си - ка’ те кажу људи -

А ти дођи Бањи манастиру,

Да јуначки мегдан дијелимо.

Ако би ми Бог и срећа дала,

Да бих, бане, тебе погубио,

Нек остане за Бањом граница,

Као што је и од прије било.”

Књига бану на рукама дође,

Па кад виђе, што му ситна пише

Ваистину, мило му је било.

На ту књигу другу накитио

И посла, је Ђеловић- срдару.

Срдито му бане бесједио:

“Хајд на мегдан,Ђеловић-срдару!

Ти ако би мене погубио,

Како велиш, нек буде граница;

А ако бих тебе погубио,

Ја ћу тебе помаћи границу -

Помаћу је на Стару Сланицу.

Кад срдару глас и књига дође,

Он сакупи стотину Ришњана,

Све јунака бољег од бољега:

На њима су зелене доламе

Од лијепе чове венедичке,

На њима су токе и јечерме

Позлаћене и посребрњене,

Сваки има свијетло оружје

Позлаћено и посребрњено.

Па се диже Ђеловић-срдару,

А за њиме стотину Ришњана

И ето их про Старе Сланице.

Докле доше на Ртац-главицу,

А отален Бањи манастиру.

Дочека их бане игумане

И угости пивом и јестивом

И даде им свете благослове.

Они њега добро дароваше:

Неко дукат а неко по њега,

Па се милом Богу помолише

У бијелој цркви светог Ђорђа

И у цркви прилог оставише,

И сађоше на то море хладно.

А пред њима бане игумане

Да чекају бана провидура.

Бане купи Боку принципову

Од Котора до града Пераста

И ето га Бањи манастиру.

Па срдару:”Добро јутро” виче,

А срдар му добро прихватио.

Док се сташе, тад се ударише.

Погоне се мору поингалу -

Ма се бане јачи нагоњаше

И срдару љуто притужио,

Ал да видиш чуда изненада,

Завикаше стотину Ришњана:

“Ђеловићу, дома невидио -

Као што га ни гледати нећеш;

Зар ћеш данас изгубит’ границу

И помаћи на Стару Сланицу,

Свему Рисну нанијет’ срамоту?”

Кад то чуо Ђеловић-срдару,

Би му тешко од братског укора,

Па на бана јуриш учинио,

Ману сабљом, посјече му главу!

Тад за Бањом попеше границу,

Како тада, и јутрос је кажу.

То је било, није давно било,

Кажу људи: истина је било!

Српски магазин

годишњи часопис за 1896. год.

за поуку, забаву и књижевност

четвртак, 17. април 2014.

Бој за Суторманом

Бој за Суторманом

Српска народна пјесма

Из збирке Дионисија Миковића

Вино пила три добра јунака

У Крајично племе глуходољско,

У Црмници у земљи питомој,

Једно јесте Ђуковићу Марко,

А друго је Михаљевић Ђуко,

А треће је Кузмановић Вуко.

А кад су се напојили вина

О свачему збора зађедоше

А највише о добру јунаштву.

Проговара Ђуковићу Марко:

“Почујте ме оба побратима!

Ево доба мину неколико,

Да с Турцима вјеру уфатисмо,

Међу собом кавге да немамо:

Од честитог дана Ђурђевога,

До јесенског дана Митровога.

Ал та вјера не траја за дуго,

Јера Турци вјеру преломише,

Преко вјере бију Црногорце,

Каручане љуте Крајичнике.

Но вас молим да се послушамо:

Да тридесет друга сакупимо,

Па пођемо гори Суторману

И чекамо Туђемилске Турке,

И Шестане крваве хајдуке.

Ако би нам Бог и срећа дала,

Да се браћо, с њима удесимо

И крвава боја заметнемо,

Дивни ћемо спомен оставити

И погибшу браћу покајати!”

Кад га чуше два добра јунака

Пристадоше њему на бесједи.

Али рече Михаљевић Ђуко:

“Чујеш Марко, наша харамбашо!

Ја ћу поћи чету сакупити,

По избору тридесет момака:

Који могу стићи и утећи

И дочекат’ рану без лелека

И рањена уграбити друга;

Ал’ кад будем Суторман планини

Ви ћете ми браћо кабулити

Да позовем Суличића Муја,

Да јуначки мегдан дијелимо,

Ђе гледају чете обадвије!’

Кад га оба чуше побратима

Обећаше да ће пристанути,

Па он скочи на ноге лагане

И тридесет сакупио друга,

Из Глухога дола маленога;

Доведе их на Маркову кулу,

Те се хладна напојише вина.

Па се мала чета подигнула,

А пред њоме до три харамбаше,

Дође чета гори Суторману,

И на воду Башу починула,

Воде пила хљеба заложила.

Мало пође не би неколико,

Докле Марка хабер допануо,

Да се турска чета подигнула,

Од крвава села Туђемила,

А пред четом харамбаша Мујо,

И изашла за Лонац планином.

Кад је Марко гласе разумио,

На лагане ноге устануо;

И са њиме дружина уздана.

Кад се чета примаче Турцима,

Тад завика Ђуковићу Марко:

“Држ се добро, Суличићу Мујо!

Кријући ти ударити нећу,

Па не реци да је пријевара!”

Па опали пушку џевердара,

Пут Турака нагон учинио,

А за њиме тридесет момака;

Ал’ су Турци крвави јунаци,

Ни мало им умакнут’ не шћеше

Но се бију огњем из пушака,

А Мујо их соколи из гласа.

Ал’ покликну Михаљевић Ђуко:

„Чу ли мене Суличићу Мујо!

Ти се вазда по Крајини фалиш:

Да те нема бољег у Крајини,

А и мене не куде јунаци,

Но ако те була породила,

Изађи ми на мегдан јуначки

Да јуначки мегдан дијелимо

Ђе гледају обадвије војске!”

Ал’ се Мујо чути не чујаше,

Но једнако сокољаше Турке

И сипљаше огањ из пушака,

На јуначке мрке Црногорце.

Кад то виђе, Ђуковићу Марко,

Јатагана оштра извадио

И у Турке јуриш учинио,

У то турске пушке запуцаше

Те му десну ногу саломише,

Паде Марко на зелену траву,

А Турци се на њега загнаше

Да му згодну одсијеку главу,

Ал’ се рањен не да сјећи Марко,

Него често пали џевердара,

А кликује грлом гласитијем:

“Да ли роди Црногорка сина,

Који би ме данас уграбио

Да ме жива не сијеку Турци?

Од Бога му божја вјера тврда,

Да ћу њему шћана џевердара,

Што га бољег на јунака нема!”

Кад га добар јунак разумио,

Из Лимљана Косовићу Марко

Он потрча Ђуковићу Марку,

И изнесе њега из Турака.

Мало прође не би неколико

Ал’ Србима добра помоћ дође;

Од Лимљана тридесет момака,

А пред њима Становић Илија,

Како доше на Турке удрише;

С једне стране Становић Илија

Са његовим ваљанијем друштвом,

С друге стране Михаљевић Ђуко

С његовијем друштвом ваљанијем

Рашћераше кроз планину Турке,

Ка’ соколи црне вранетине;

Ћерају их Срби кроз планину,

Доћераше селу Туђемилу.

Живом ватром село поздравише

Па се тада натраг повратише,

Понијеше Марка рањенога,

И три мртве од Турака главе.*)

*) Од П. М. из црмничког села Глухог дола. -

Босанска вила бр.11 1888.

субота, 1. март 2014.