Дионисије Миковић - Знаменитији Бокељи Митрофан Бан

Архимандрит Дионисије Миковић

Знаменитији Бокељи

Митрофан Бан, б. архиепископ Цетињски и митрополит Црногорско-Приморски

Онамо на јужној, страни господскога Неманићима поштованог и милог града Котора, богатог славом историје... од Тројице па до Топлиша више Будве, градићa, бисера Зете поносне, простире се стародревна српска “Жупа“ - опћина Грбаљ.

Око 5000 душа, славља православља спасоносног, и 1000 палаца, кућа и кућица грбаљских, грије Божје сунце преко нашеr високог вилинског Ловћена, гнијезда соколова громовних.

Грбаљ је, као и остале бокељске опћине, сиромашан материјално, али је у вјековима тешког искушеньа био житница... и у одбрани од непријатеља, уздани помоћник јуначког Котора. Он је од памтивијека био и јест завидно богат: поштењем, јунаштвом, побoжнoшћy и родољубљем. Његове четири кнежине биле су у вјековима нашег робовања, суза и уздаха, четири непреварна грома душманима: „часног крста и слободе златне”.

О грбаљској побожности свједоче манастир Подластва, задужбина Стефана Душана, силног цара Срба, Грка и Бугара, и 65 цркава, које, у славу Творца вјекове пречисте и пресвете Богородице Дјеве Марије и светих, подиже: Грбаљска душа.

Овај Грбаљ, освјештовао је  наш св. О. Сава Неманић, када је из његовог бившег “старог града” задњом отишао: на Голготу Господњу. Миловао га је, посјећивао и благосовио св. О. Петар Петровић-Његош, чудотворац цетињски, и св. Стефан Штиљановић, посљедњи кнез Паштровски.

У овом Грбљy, у селу Главати, на Акатистову суботу, химну пресвете Богородице, 15. марта 1841 год. најприје ограјало божје сунце Марка Бана, у калуђерству Митрофана, првијенца Ђура Бана и Стане (Анастасије) рођене Бајковић. 1850 год. прву народну стручну основну школу у Грбљу отворио је у селу Врановићима Лазар Ерцеговић, „богословац” клерикалне школе у Шибенику, и тада је и Марко Бан започео учити у тој школи. А када је вриједни прота Лазар Ерцеговић на позив српско-православног општества которског, пријешао у Котор, пријешао је и Марко и четири године учио српску и италијанску школу. Год. 1859 отишао је Марко Бан, по ондашњем народном обичају „на течење“ у Цариград. У Цариграду запосли се је као писар, код Милоша Перова Поповићa, из Спича, подузетника на великој радњи мисирскоr Ћамил Паше. У Цариграду научио је турски и редовно посјећивао св. богослужбу и дружио с грчким и српским свештеницима, који су га и завољели.

По повратку из Цариграда изјавио је жељу родитељима за калуђерство. Они се противили и вјереницу му изабрали! Али, видећи, да га руководи божије провиђење, уважише његову нескршену одлучност.

Редовне гимназијске, богословске и академске школе замијенило је Марку Бану монашко образовање у манастирима Прасквици и Савини, а редовне професоре о. о. Инокентије Павловић архимандрит из Паштровића, игумани: Јоаникије Аврамовић из ХерцегНовог и Венјамин Вујиновић из Ислама - Равнијех Котара. Божја благодат све му је богато надокнадила. Бистар, даровит, карактеран и пунан узвишених идеала, задивљавао је врснике редовитих виших школа! За све четири године учења у котору, становао је код Трипа Ластавице, трговца родом из Тивта, припадника римокатоличке вјероисповјести и овај Трипо и његова жена Маре, као по савјету митроносног ловћенског Генија: „не гледајмо како се ко крсти, но чија нам крвца грије прси” - подизали Марка као да им је прворођенче, и уређена свaгда га редовно шиљали у православну цркву, а у слободно вријеме изводили га у прошетњу: у Тиват и друга наша дивна мјеста, упознавајући га с добрим ученицима. За њихово родитељско његовање био им је свагда захвалан и истицао га као примјер братске хришћанске љубави и вјерске сношљивости.

Год. 1865. архм. Инокентије Павловић замонашио је у манастиру Савини Марка Бана и надјенуо му име Митрофан, а слиједеће године рукоположио га за jepoђакона и презвитера епископ Стефан Кнежевић, у саборној цркви Св. пророка Илије у Задру, и исте године поставио га за управитеља домородног му манастира Подластве, посвећеног рођењу пресвете Богородице. На овој столици, на којој су му претходили свијетле слике црквене и народне историје: игумани и архимандрити из историјских грбаљских кућа: Бућина и Вукотића, паштровићских, Љубише и Перазића, и др. — остао је идеални Митрофан до када пуче бокељска пушка на ћecapa, 1869 г. Кривошијани и Леденичани, Ораховчани и Убљани, потпирени Ришњанима, чашћу, пјесмом и гуслама, први запуцаше. Грбљани им сљедоваше, глас грома придружише да одјекну у Бечу и Пешти: „Недамо синове у солдате, да их шаљете да се бију с нашом браћом: Црногорцима и Србијанцима!”. И Митрофан је био првак у бојевима. Са осталим свештеницима и првацима избјегао је у Црну Гору, кроз вјекове нашу свијетлу зору и уздано уточиште. У Црној Гори била му је повјерена управа св. манастира Мораче, задужбине Вукана Немањића, и учитељевање у основној школи истог. Када је цар Фрањо Јосиф I. удијелио усташима амнестију, кнез-краљ Никола І свјетовао Митрофана да се с њом користи, па да му се с пасошем поврати, јер да оскудијева у вриједним калуђерима. Митрофан га је послушао и када му се с пасошем повратио, постављен је за сталног старјешину ман. Мораче и од митрополита Илариона Рогановића произведен у чин игумана.

Год. 1876. мајка Србија и Црна Гора заратише султану за ослобођење подјармљене српске браће, и игуман Митрофан учествовао је бојевима.

Год. 1877. Када кликну дурмиторска вила:

„Турска сила на Морачу креће

Да изгори цркну Неманћа!

А кликују што им грло даје:

Cагоримо српске манастире

Покољимо њихове пастире

Па ће Срби лијепо мировати!”

Дочека турке Митрофа-игуман-командант и са дивним херојским морачанима, крстом, сабљом и пушкама, смртоносним крушкама, не даде им ни да стопом оскврну ову нашу свету лавру. А када овим дивним учесницима освете и посвете косовске, стигоше у помоћ као љути лавови: војвода Миљан Вуковић с Васојевићима и Петар Пејовић са Шаранцима и усташким батаљоном, ријека Морача турском се крвљу обојила, а лазина од Турских љешина направила од Мораче до Колашина! овдје је Митрофан са истакнутим јунацима стекао славу и похвалу и осветио Грбљане, који на поклич владике Данила Петровића, учествоваше у слaвoдoбитном боју на Царевом Лазу, и ту, многобројно јуначки погибоше. Али, да се тада не истражи јуначко колено, дао Бог, те се је те године родило у Грбљy 700 ђетића и једна ђевојка: претци данашњих Грбљана.

У добу када се није гледало на квалифике, ни питало, ко је што учио, него што зна и вриједи, Митрофан Бан — искра мала, али огањ живи, карактера чиста као злато из ватре и крич из трња, — пролази сретно кроз огањ и воду искушења и напасти, које обично прате истакнутије и свијетлије карактере, и бива наименован од кнеза Николе I за архијереја Црне Горе и седмеро брда и год. 1885. хиротонисан од митрополита Исидора и других архијереја у Петрограду, у присуству цара Александра III, царске породице и многобројне госпоштине великог царства братске Русије. И завидјеше Митрофану многи као Мојсију и Арону, којег бјеше Господ освјештао (Пс. 106, ст. 16.) и мрмљаху кроз зубе језиком срца себичног злурада: „Црној Гори је био потребит владика квалификованих школа, а не самоук”. Али када се освједочише, да се и у дјелима самоука Митрофана чудесно прославља давалац научености и сваког добра, посрамне се и признаше: да је он изабраник божји, друг самоука бесмртних, и да: “Таков нам подобаше архијереј”.

И у Митрофановој души и срцу имађаше Господ свој стан, и испуњавао је заповјед пророкову: “Хвалите Господа, гласајте име његово, јављајте по народу дјела његова!” (Пс. 106, ст. 16), и оставио нам је своју лијепу научну изворну књигу „Слова и бесједе“ и неколике душокорисне књиге, које је посрбио с руског.

17 (30) септембра 1920 год. у својој Цетињској резиденцији, Митрофан Бан предао је своју побожну душу Богу: упованију, прибјежишту и покрову свеr cвoг многозаслужнor 80. годишњег живота.

Са оног каменог скромног гроба, којег је Митрофан себи начинио у авлиjи св. Цетињског манастира рођења пресвете Богородице, на јужној страни ћивота св. Петра, писаће се историја за 51 годину његовог борављења у славној Црној Гори, а на особито сјајни примјер истицаће се 35. годишња његова служба Богу и народу с престола светосавске епископије и цара Душана митрополије зетске бановине.

Вjeчнaја памјат!

"Глас Боке" број 13-14