Војвођанска сабља као одличје Кривошијанима*)
Као што је глави мач и сабља, такав је био и херцеговачкима Турцима поп протопоп Богдан Зимонић. Ова дика јунака, пјесме и гусала, да избјегне потајну погибију од Турака, доселио на Грахово код другова Даковића, Ковачевића и других прослављених граховских јунака. С Грахова је често посјећивао родољубни и гостољубиви Рисан. Сви су се Ришњани веселили његову доласку. А када би поп Богдан, под „Лужом“ код мора, запјевао уз гусле, сав се је Рисан весељем испуњао. Опколио би га бројни народ. Рисанке, и на врху Рисна, запослене кућним пословима, чуле би да пјева „поп дика чојка и јунака“—па истрчавале на прозоре и врата и уздисале и сузиле.
Протопопа Богдана затекао Кривошијски устанак 1869 г. у Грахову. Те му исте године Бог даривао сина Петра, данашњег светосавског сљедбеника, заслужног и скромног Дабро-босанског митрополита. Од црногорске владе, била је, привидно — из политичких обзира, забрањена јуначком црногорском народу, помоћ усташама. Али у Кривошиjском устанку тајно су учествовали и поп Богдан Зимонић, Стојан Ковачевић, Даковићи, Ковачевићи и други граховски јунаци, тако и из Цуца Кривокапићи, Поповићи, Звицери и други.
Кривошијска побједа над ћ. и к. војском изазвала је одушевљену радост и пјесму у цијелом нашем раздробљеном народу. Уз гусле се пјевало, а у црквама молило. Протопоп Зимоњић на Цетињу гдје год је ногом крочио величао је јунаштво Кривошијана, а Стојан Ковачевић по Војводини и Сријему. Она наша мила дична браћа у Новом Саду предали дивну посребрену сабљу Стојану Ковачевићу, да је преда једном Кривошијанину за све Кривошијане, као њихову захвалну у спомену за јуначку побједу. Стојан је писао Петру Андрову Самарџићу, да му сабљу носи, али када је стигао у Риҫан, Петра није било на збору, него био је мени добро познати јунак и поштењак Стеван Митров Самарџић, и мени непознати му брат Лука. Стеван приступио и Стојан му хтио дати сабљу, али искрсну свађа између Стевана и ближњих сродника Петрових. Да се братска крв не пролије, умијеша се у посао агилни и честити Ришњанин Петар Марков Ћеловић, претсједник рисанске општине и повика: „Дај ми, Стојане, ту сабљу! Прoдивио се је љепоти сабље, па проговори: „Ја ћу ову сабљу послати нашем славном књазу Николи. Он һе се испитати и одредити коме ће се предати“.
Када је књаз Никола примио сабљу, стигао му је аустроугарски посланик на Цетињу, и замолио га да сабљу не дава Кривошијанима, јер би тај знак њихове побједе веома насрдио Беч. Када је Стефан Митров Самарџић стигао на Цетиње да му књаз Никола преда сабљу, књаз му је рекао: „Купи сабљу другу, а ја ћу је платити. Ако бих ти ову дао, сматрао би ме Ћесар учесником у устанку и могао би се између нас родити рат. Да нијесу такве политичке околности, ја бих тебе и друге јунаке одликовао орденом Обилића!“ Кривошијани нијесу је више тражили. Били су задовољни одлуком мудрог и витешког књаза пјесника Николе I. Свијема слава и хвала и у рају весеље!
За ове ретке имају заслуге повиједаоци ми: п. п. прота Стево Самарџић, б. рисански парох, Пиљан Живков Самарџић, кривошијски кнез, претсједници рисанске општине Алексије и ПетарЋеловић и други који су живјели за славу Божју на понос свога народа.
*) Уважени писац горњег чланка завршио је у другој свесци часописа „Духовна стража“, који излази у Сомбору свој успјели и за бокељску прошлост важан рад „0 кривошијском устанку“, а у трећој свесци наставља животопис Митрополита Цетињског Митрофана Бана, родом из Грбља.
Архимандрит Дионисије Миковић
„Гласник Народног универзитета“ Број 1-3 1937.
Нема коментара:
Постави коментар