субота, 13. април 2019.

Погибија попа Рада Андровића “Новог Обилића”






Погибија попа Рада Андровића “Новог Обилића”,
На Видовдан 1785. год.

Спјев Митра Ђурова Миковића – Посвећено Паштровској омладини

Нек’ те пјесма снажи у врлини
Да послужиш часно домовини!
У превари ни злој другој страсти
Немој никад пожељети сласти!


Клета судба као поноћ црна
На Цетиње душманина грна
Води зорно,
Да почине орно.
Махмут греде
Образи ум бл’једе…
Уз ст’јење га ето горско
Соколовско
Црногорско.
Преко костих и гробова
Српске Шпарте Змај-синова,
Куд год иш’о
Цетињу изиш’о.  

По Цетињу паша шеће,
Ал’ му рахат к срцу не ће:
“Овдје су ми стари били,
Овој земљи славу вили;
Криво било претку моме –
На Ивана оца стара
Па потомак по злу своме –
Отаџбини муке ствара!
Овдје би ми било пробитачно
Ал’ је ево наме све облачно!
Крши, горе и долине
Брда, вода и равнине,
Све би на ме панут’ хтјело:
Кад’ би могло, кад’ би смјело!
Овдје би ми било славно
И наравно и исправно,
Ал’ све креће
И салеће:
Да ме скрши;
Да ми сврши;
И мегдане и лијепе дане;
Да ми мркне али већ не сване!
Овдје би ми срцу било
К’о  пророку да на крило;
Било би ми овдје мило
К’о на Божје  што би крило,
Ал’ од свега сјен ме бије
Све ми пр’јети да умори
И све тишти
И све пишти:
Ти си злотвор Црној Гори,
Овдје теби стања није!”
Паша збори, мјесец слуша, -
Ал’ слободе тирјанина,
Као злога сваког сина:
Небо, Земља, све се гнуша!

“Хај’, сад’ браћо за крст часни,
И слободу вјечну нашу,
И к’о сунце барјак јасни:
На крвника Махмут пашу!
Поштено му ово није
Кад Господар дома није!...
Све одјекну долом гором
Црном Гором.

Мравци пашу подиђоше, -
К’о никада
Још до тада:
Пред очи ум гр’јеси доше!
“Све је будно
Гледа худно!
Дјеца, жене
А јунаци
Мрки к’о  облаци
Крећу се на мене!
Нико мене не познаје
Све ми само самрт даје!
Па да бјежим, али: куда?
Смрт ми пр’јети од свакуда!
Могао бих покрак слана мора
Ал’ тамо је друга Црна Гора,
Она шака славних Паштровића
Алем јесте круне Неманића.
Про хиљаде сад цеир’ стољета
Гњездо вије ту слобода света!...
Травуније и Босне властела
Славне Зете и од Српства ц’јела;
И племићи јуначкога гласа
И поштења тог љуцког украса,
Имали у код њих уточиште
Поуздано: к’о пчеле улиште. –
Но, да идем глас да пође;
Куд још никуд Махмут прође!

Даница је зору певарила
А обоје Србадија чула!
Осам друга осам посланика
Паштровскаога збора сваки дика.
Мисао их води рад слободе
Па им лаке и горе и воде…
За слободу лака је и рака
Камол’ не би земље стопа свака.
Срце им је ђуле усијано,
А чело им сунце огријано.
Ко их гледа докле зора сване
Чини му се: мјесеца су гране.
Ко их гледа срце ум се зори
И честита и долу и гори…
Вили мили као лака крила
За сваког би очи оштетила. –
Осам друга дика узданика
Обилића слика и прилика;
На Цетињу пред пашом испрси
Да његове намјере помрси…
Хоће попó, хоће српска дика
Вођа браће седам посланика:
Махмут пашо!
Јад те наш’о!
Људи кажу –
А нељуди лажу: -
Да ћеш цкврнит
Нецкврњено
Да ћеш тлачит’
Нетлачено,
Рушит’ дику књиге и гусала! –
О, прије ти та рука усала:
Као што ће и рука и глава
И код нас ти



Закопат се слава!”
Рече Раде
И увећа паши јаде.

“Ој, какви сте: ви банови
Соколови, витезови!
Срце вам је срџбе пуно:
Као огња смртоносна
И пакосна:
Џеврдаре
И ханџаре,
А неко је то натруно!
К оби смио на вас поћи
Но, ко неће дома доћи!
Ја из Скадра довде поша’
Довде поша’ дома доша’!
А јест неко то натруно
И одвише и препуно;
Да ћу палит’ и харати;
Но, хтио сам молбу слати:
Да до Спича мени дате пута
А вјера вам за то по сто пута,
И Божјег ми свакога олтара
Да вам не ћу учинити квара!”
Рече паша благо
Умилно и драго!

“Овдје теби нема дома
Нема дома него слома!
А нам’ га је сада поћи
Абер ће ти сјутра доћи!
Дружба рече
Па тад ноћ претече…
А кад сунце Цетиње позлати
Збор паштровски ту дружину врати.
Гласну паши: “Бјеж’ из Црне Горе
Па ако ћеш низ наше приморје.
Али немој вјером превјерити
Јер би мог’о  и главом платити!”
А та паши милија бесједа
И од сваке слађе купе меда.

Са Цетиња Мхмут паша креће
Препао се да жив изиц’ не ће;
Да га српска муња не покоси
Српску земљу крвљу не пороси.
Срце ум је срџбе пуно
И јада препуно:
“Зар их сада
К’о  никада,
Црна Гора
Султанова
Махмутова…
Бит не мора!”
Громко збори
Ал’ и страх га мори:
Да му Фата
Више неће
Свити руке око врата
Ни он њено мирисати цв’јеће.
Мјеште ките цв’јећа
Што га на њу сјећа,
Воштаница
И гробница
По глави ум врзе
Па Азура ноге брзе:
Црну Гору да остави
Да га не задави!

‘Ој, стан’ клета потурицо,
Српске крви српска злицо!
Мало само,
Док ти и још дамо:
Дивна дарá
С бистра џеврдара;
Мјеште хата
Жеженога злата:
Врх ханџара
Ових гора цара,
Мјеште моме и српске ђевојке
Да ти дамо кубурлије појке!”
Прате пашу црногорски гласи
Сакупљени –
И сложени…
А глас сваки паши живот гаси.
Бјежи паша к’о без главе:
Неће дарá но ће славе;
А џеврдар када рикне
И покоји Турчин цкне:
Душа ум се мутна смути
Чини ум се и он ће панути
Ал не устанути.


Пјевни вило
Вазда ми те било!
Зоро бјела
Сваку срећу срела!
Ој, зв’јездана небесна канђела,
Браниоцу,
Гиниоцу;
За крст вјеру и слободу;
Милом дому славном роду
Ваша св’јетлост и не догорјела!
Свани данце, дивни обистанче!
Попрати га црногорски кланче!
Хоће дика
Св’јету од видика; -
И ко као муња сива
Коју самрт не целива?!
Гдје ћеш вило да огледнеш лице:
Од Цетиња до Брајић’ границе?
Ни у море
Ни у воду,
Него: у крв
За слободу.
Мајско цв’јеће
Жели такве среће;
Завиђају томе сва језера,
Пред тим бл’једе лаворова пера!

Са Брајића, паша виче
Махмут виче и нариче:
“С Богом Црна с Богом Горо
О мој паклу моја моро!
Скуп сам харач дати мор’о
Што те и сад видјех Горо!
Ал’ се Махмут вратит’мора
Да га памти Црна Гора:
Да јој жао за срамоту врати
И слободу да је већ не злати
Са хиљаде дјеце пророкове
Да јој дам окове!
Збори паша
Јад га наша,
Ал’ не рече:
Ако Бог да!
“Ако Бог да”, он не рече
Ни он рече ни се стече.

Црногорац одпијева
И поп’јева и припјева:
“Црна Горо
Моја зоро;
И до гроба и по гробу!
На слободу ко ти креће
Свога дома видјет’ не ће,
Он ће пожњет’ своју злобу!
Дома свога видјет’ не ће:
На слободу ко ти креће!”
А свет’ Петар из Тријеста
Благослова шаље триста;
Да умножа
И помножа
Гњездо: славе и слободе:
Срећом, славом,
Докле сунце небне своде
Озарава сјајном главом;
И док листа лист на гори
И усљеди сунце зори!

На погледу птраволика мора
Питомога српскога прримора,
Махмут паша доби лице
Црвенога пијанице!
Пријед: сјетан и несретан
А сад бујан и пресретан!
За њим војске што не оста
Црној Гори вјечна госта…
О, ал’ мого ту је зала:
Посијано
Закопано
Што је китна була дала. –
Испред војске бјежи тама
Да дочека јачег плама!...
Гледа војска, гледа паша:
Наше море, брда наша;
Оранице винограде
Бистре воде, скромне саде,
Па се чуди па се пита
Поглавица поносита:
Шта је ово?
За ме чудо ново!
Ни градова,
Ни долова,
Ораница,
Косјеница
Ни за трке поља нема
А Махмуту пропаст спрема! –
Ни је хата ни тока од злата
А мјесто је пунано дуката!
Кад погледаш на скромна од’јела
Паштровић је, мислиш,: б’једа ц’јела.
Ал’ му пара
По скупи пазара!
Ид, ради по свијету
Као пчела по цвијету,
И доноси дома благо
И поштење с њима драго!
А што га је мајка породила
Гостопримна бољег не родила!
И мог претка Црнојевић стара
Избавише једном од варвара.
Са моћнијем владарима:
Царевима краљевима,
Паштровићи уговоре граде
Слободом се пуном својом сладе!
О, мала си ал’ си дична
Ал’ си дична и обична
Паштровићска земљо плодна
Синовима славним родна!
И владара и владика –
Ђенерала, књижевника,
Свештеника, лијечника
Поштењака
И јунака
Родољуба, работника
И Божијег угодника,
Српству даде,
Св’јету даде!
Царевина што би дала
Ти си, мала земљо, дала!
Славнијег ти што би јата
Колко љуцка пов’јест хвата?
К оби, земљо, у те дирн’о
У Божје би срце дирн’о!
Паша рече, али дим обуче
Кроз зидове пламен ста да суче!
Црква паде падоше ћелије
Да Дуљева Душанова није!...
“Вјера веже! Паша грану
Е, ал’ огањ јаче плану.
До темељних стетиње дубина
Цар Душана паде задужбина
Ој, Дуљево! Нек си развалина
Дивна цв’јетне лавра од висина.

Граје паша, - ал’га не помаже
Хоће војска да се што помаже, -
Кад’ не могã одр’јет Црну Гору
Про вјере ће ове сад’ на мору:
Да се хвали сваки својој кади,
Како срце на Србе ослади!
Ето војкса к’о  паклена врага
Преко мога Челобрда драга!
Жеђу гаси водом бистра “Врела”
Гдје се вила са Српкињом срела,
Дар за сина дала миљеника
Своме роду да он буде дика!
Про Ћенаша –
Иде паша,
Чесминово – Врбу, - прође
Тудоровић’ селу дође.
Близикуће војска гази
У Дробниће село слази.
Куд пролази
Од туд дим излази
И у зраке
Направља облаке!

На ријеци Режевићу
Умор паша разблажио
Па се диг’о ал’ зулумом
Збор паштровски раздражио!
Иде паша јад га наша’
Војска ум се зло понаша:
Као муња пали, коси
А што нађе то и носи. –
Преко Крсца и Катуна
Облаци ум бар’јак мраче:
Његова се црна вуна…
Ка’ образи који тлаче…
Режевићу манастиру
Учинила војска квара
Сл’јепу стару у њ пастиру…
Рану дала код олтара…
Паша хаје и не хаје
Ни већ брани ни мах даје –
Јаше коња чудовишта
Престиза га дим с гаришта.
“Ал’ се силан паша чуди:
Гдје су ове земље људи,
Гдје су људи:
Ове земље груди,
Дал’ икоме овдје зора руди?
Ка’ да живе душе није
Јарко сунце да огрије!”
На мисли се зборећ’ дао:
Ал’ мало се и препао.
Куд год иде
У Кастио сиде.

Гора мрка од тмаста облака
Поносита са много јунака. –
Под њом море о клисуре бије
Злоће срџбу да валах излије.
Брдо с брдом – у очи се гледи –
Не подлеже ни једно побједи;
Обадва се поносе и бане:
Што их морске не свлађају ране. –
Винограде, питомо дрвеће
“Извор” воде и мрисно цв’јеће,
Свету цркву пророка Илије,
Јарко сунце ту Кастио грије. –
Поздр’јемеш га чува од сјевера
Ал’ ум од туд сад стигла невјера.

Код “Извора”
Кула од шатора –
Махмуту је под њим сјетно лице
С ружна гласа страже извиднице.
“И чуђах се: ђе су људи:
Ђе су ове земље груди!
Сви што штру ћорду пашу,
На Махмута хоће пашу!
Хоће ђеца, хоће жене.
И мртвих би ваљда сјене.
Бог ће дати да ми сјутра сване,
Зборећ’ паша на чибук узда’не!

Горо густа,
Ал’ нијеси пуста!
У те нема мреже од пауна –
Ни гучања с голубијег кљуна. –
Ој, долине,
Ал’ без ђетелине!
Крши станци,
Ал’ Србински кланци!
Српском диком вјекове живите
Милијега госта не желите!
Ој ви звјезде што по нему сјате
Поносније да ли што гледате?!
Паштровићи збора зборе
Сложни збори дјело створе.

У груди им срце поиграва
У руке им пушка поиграва:
Пушка шарка
Ка’ од сунца жарка,
Не ће диљка
Промашити циљка,
А гдје згоди
Љечник не доходи.
Поскакује бритки јатагане
Гдје он плане ту живот нестане.
“На крвника
Клетог невјерника!”
Омладина граје, земље дика.
“Нек робује
И гробује.
Ко сад у бој за слободу не ће
Ој, слободо, цв’јеће сваке среће!
У бој, у бој крвави
Ко је ове земље синак прави!”
Србадија: дична, врла
Заграјала из свег грла!

‘Стан’те браћо!” глас одвоји,
Збор паштровски то усвоји,
“Невјерник нам вјеру даде
Па вјеру издаде!
Ви сте снага
Дому драга.
Што би небо без звијезда
Сиви соко без гњијезда,
Ил’ без срца што би груди
Без образа што би људи,
То би без вас, браћо мила:
Отаџбина наша била!
С Црном Гором неуспјеси
Напуниле Турке б’јеси
Хоће срџбу да искале,
Да се Скадру чим похвале.
По путове Црне Горе
Крв им лила све до зоре;
Ал’ њих има јоште сила
А нас мало браћо мила.
Меи паша вјеру даде
Вјеру даде па идаде!
Па сад што ћу
И како ћу?
Под шатор ум идем саде
Да га питам за све јаде;
На ме каља да не пане
Међ’ образе одабране.
Боже: земље и небеса:
Што у чојка пушти б’јеса?!
Ви не дајте срцу маха,
Ја ћу паши сад’ без страха,
А по тада: један пламен, -
Ил’ саломљен буде л’ – камен, –
У крв, гањ, моја браћо мила
Нек’ к слободи љубав земље ове
Драгоцјене груде Србинове,
Посвједочи тјелеса гомила.
Поп изрече
Планине зајече:
“У бој роде,
У бој рад’ слободе!”
Седморица тада заграјаше
Ка’ да само једно грло б’јаше:
“И ми с тобом оче дражи
На пашиној бјесмо лажи!
С тобом ћемо дичног рода дикко
Па да с’ не би повратио нико,
Образ, душа, оба с унам св’јета…
Ој, Махмуте, невјеро проклета!

Ето поа а с њиме седмина
У свакога срца хиљадина!
Пјевни вило не сломила крило,
И попрати ово друштво мило!
Осв’јетљај им в’јенце сунца челом
Оврсњачи сваком зором б’јелом!
“Хоћу паши
Пустите ме
Да рачунам с њиме!
Крши наши,
Горе,
Море,
Дубраве и воде:
Нарајене цвијетом слободе;
Крв  ране;
Дике одабране;
Задужбине наших српских цара
И темељи светијех олтара
И све што се оцкврнило –
За то ме спремило!
Поп изрече
А стража се стече. –
“Само теби јединоме
Друго ни једноме,
Да целиваш паши скуте
Сухим златом обасуте:
Овлаштено –
Допуштено –
Без инада
Ради твога јада!”
Гласник рече
Под шатор утече.
За њим попо кроз ордије:
Турадије.

Под шатором паша сједи
Слатком кавом духан меди,
Ћилим ум је небне боје
Успомена Фате своје;
Злата, сребра и бисера
Извезена по њем’ пера;
Сунце мјесец и звијезде
Чини ти се небом језде!
Паша сједи
Про чибука гледи
Мрко гледи
Љутито бесједи:
“А који би ти на име
Те се тако гордиш с њиме?”
“Андровић сам попе Раде
А и ти ме дивно знаде! –
Но, што, пашо, Бога ради:
Преко вјере ти уради?!
С невјере ће правда ти да страда
Рећ’ ће когод да јá издах сада!”
“А што питаш? Што ми драго!
И радићу још занаго!”
Осјече се на њег паша
Јад’ га наша!
“А гје ти је: вјера псето
Безаконо и проклето!
Невјера се плаћа главом,
Главом, срамом и олавом;
Грану,
Плану:
Попе Раде.
Па к’о  муња хитро таде:
Извадио пушке двије
Махмут пашу да убије,
Па потег’о  тад’ за страже
Ал’ помога паши враже:
Нешћеше му кременице
На небјерног ни варнице!
Нешћеше ум мрске крви
И гаде се од ње црви!
Нагну ножем и зубима
Да га коље пред турцима!
Ал’ га Турци уграбише
Зорну главу обрубише,
У наручја обилића оде
Ој, слави га, слави, славни роде!

Тад’ седмина
Као хиљадина
Хиљадина –
С гора и планина –
Ноћ звјездану у плам претворише,
Воде, море крвљу обојише!
Попа Рада
Браћа тада
И дружину
Муњевину, -
Да жртвеник отаџбине
Буде свједок славе њине:
Осветише
Присветише
Роду дуго славно одужише
Одужише и  презадужише.

Бјегну паша тад пут Арбаније
Али с много мање турадије,
Ни потла ум није цвала слава
Црногорцу допала ум глава.

Попе Раде
Цв’јет ти овај саде,
А што фали нек ти небо даде!
Нек’ ти слава небо подупире
Нек се пјева гдје вила допире:
Хвала, слава: све вјекове цвала:
Хвала, слава, и слава и хвала!

У Српско-православном манастиру “Бањи” св. Ђорђа, на Видовдан  1885. год.


“Бока” велики илустровани календар за годину 1911.











Нема коментара:

Постави коментар