Своме срцу

Босанска вила бр.6-7  1893

Љубимо се

Љубимо се

Ој Словени! љубимо се,

У љубави Бог почива;

Љубимо се, ој Словени!

Љубав срећу ствара, згрива;

Љепша су јој врата

Од жежена злата.

Ој Словени! љубимо се,

Љубав има силне моћи,

С њоме хоће света правда

У походе браћи доћи

И донијет’ чаре

С неба милодаре.

Ој Словени! љубимо се,

Јер још никад сунце није

Огријало оним жаром,

Којим братска љубав грије;

С њоме свићу дани,

Славом освештани.

Ој Словени! љубимо се,

Будућности ради своје;

Љубимо се, да нам душман

“Вјечна памјат” не запоје,

Нек се и с љубави

Словенство прослави!

Ој Словени! љубимо се,

Са љубављу опасани

Славно ћемо дочекати

Што будући носе дани,

Па је наша хора

И свијетла зора!

Еј, словенска хора

И свијетла зора!

Рисан (манастир Бања) 28./11. 1895

Братски загрљај

Братски загрљај

Облак црни над Србијом Цариград отвара

Да Душана царску круну у понор обара!

Византија, љута змија, превара се гр’но ….

Јер је и њој нешто кашње дошло јутро црно ….

Сунце се крије

И жалост бије

Србију.

Марица је обојена племенитом крви

Азијата гром Једрене Вукашина смрви

Преко кости мученичких на Косово хита

Неманића царску круну од Лазара пита

Србин се смије:

“Без крви није

Турчине!”

Ој Косово! клет’ те нећу рад србинске славе,

Ти дочека двије војске с двије царске главе;

Мурат паде! Обилићу!  наша вјечна дико

Св’јет образе, неувели вјенче ловорико!

Ал’ облак вије

Срећа се крије

Србији.

Гром удара, Лазар пада, све у крв зарони

И Србија мајка мила грозне сузе рони

Плаче цара, плаче круну, са аманти тешки:

Да се данак Видов-данак покаје витешки.

И Срб се вије ….

И сунце грије

С Ловћена.

Протекло је много крви св’јет се цио диви

Како царску круну свети Србин јунак сиви,

Ал’ слобода и још пишти у тешке окови

Још Косово и Призрен град туђи су робови.

Ох! јаде бије

Мајке Србије

Синове.

Па Авалска дивна вила Ловћен кликовала

Ловћенска јој српску дику у поход послала

Краљ се грли с братом Кнезом и сунце се смије

Од радости и од среће Србин сузе лије

Од силне среће

Ковчег се креће

Цар-Лаза.

Ђурђев-данче, света земљо, мили обистанче!

Благосове свих кољена братински састанче!

И код Петра Браћа с’ грле а ковчег се креће

Од весеља и радости ради српске среће.

Јавља се зора

Сванути мора
Србији.

Грахово

Грахово

Грахово равно да си ми здраво!

Огњиште свето, српских јунака.

И родољуба и поштењака,

Да си ми здраво!

Грахово равно да си ми здраво!

Гробница удна српских душмана,

Мелеме многих србинских рана.

Да си ми здраво!

Грахово равно да си ми здраво!

Претуре славни дана претешких,

Поломе копљâ и стријела врашких,

Да си ми здраво!

Грахово равно да си ми здраво!

У дици живи српскоме роду

За образ, вјеру и за слободу,

Да си ми здраво!

Грахово равно да си ми здраво!

Поштеним сваким напредуј  радом,

Славним и срећним под Господаром

Да си ми здраво!

Из славе у славу

Из славе у славу

Славио је Србин славу копља и ханџара,

Звекет мача, бојни одјек танког џеврдара,

Из крви му слава цвала, с њоме се целива

И она му бесмртности вијенац дарива.

Престала је бојна сјеча, мирне Бог д’о дане

Па ред дош’о славу славит’: просвјетне мегдане:

Јер је Србин јунак био и на перу виту

Па добио и са њиме он славу вјечиту

Дубровник је српски конак био од старине,

Пунан славе и љубави Божије милине.

Он сад браћи на све стране раширио руке

А браћа му у наручје лете у буљуке.

Триста љета и шест више од оног су дана,

Од кад небо к себи позва  Гундулић-Ивана

Изврснога Богом брата нагоркиње виле,

Вјечну дику свих кољена Србадије миле.

Да пјесмама миленкама небеса задиви,

Анђелскијем да придрижи и са њима живи.

Па му Српство спомен дигло и сад га открива:

Дивни спомен достојнога Гундулића Ђива.

Слави, Српство, слави славо, себе - и пјесника,

Изазивај тим штовање и код свог крвника!

Слави, Српство, очњи виду, нек се свијет диви,

Слави, Српство и у слави све вјекове живи!

Ој слава ти до вијека, Дубровниче граде,

Што нам Ђива и Пуцића, и још многих даде!

Ој, слава вам, великани, сад вам на гроб нећу,

Ал болестан, за душу вам уждићу по св’јећу!

 ***

Од славе се у Дубровник’ звуци одзивају -

А соколи црногорски на славу чекају:

Ој Славене браћу милу, ал са свију страна,

И уз-а-њих пријатеље књиге и Славјана.

Но хитајмо, не часимо да не закаснимо

Да витешком оном брату жао не чинимо

Хај, из славе па у славу, и треба нам поћи

Ђе се свјетлост не угаси од најцрње ноћи.

Брже! брже! мила браћо, ој словенске крви!

Похитајмо са свих страна, који може први:

Узданоме оном брату Србу Црногорцу,

Оном љутом мученику и истрајном борцу.

А у груди у витешке оног дичног брата

Чистија је брацка љубав од жеженог злата:

Љуби браћу све Славене, крв би за њих дао,

Да би у се сто живота к’о један имао .

Дивну сада славу слави сури ора’ љути

Црногорац ето слави, славом обасути;

Четири стољећа слави да се књига штије

Са Обода града наше прве штампарије.

То би била веља дика и вишег свијета,

Што у врту свога жића има цв’ет  до цв’јета,

Камо-л  није нама  - вељих код толиких јада

Код очајне љуте борбе побједах до сада.

Хајдмо, мила браћо Срби, ал’ са свију страна

Браћо дивна, браћо часна, грдно расц’јепана!

Да дахнемо малко душом старинске слободе

Што у српску Црну Гору са Косова оде.

Амо, амо, тужна браћо, са свих страна амо

Да мил’јона девет коло скупа заиграмо

Да се жељно загрлимо и да рукујемо

И код огња од слободе  да се огријемо!

Амо, амо, брате Русе, амо љуцка дико!

А на тебе ето гледа племе свеколико,

Амо Чеси и Хрвати, Бугари, Словаци!

Амо и ви, брже амо, ој браћо Пољаци!

Амо Грци и Румуни, сви ко брже море

Да поздрави сада славу брацке Црне Горе,

Обојене што су крвљу зорнијех јунака,

Нових славних Шпартанаца Срба и Турака.

Хајдмо, хајдмо, мила браћо, хајдмо брже сада

На огњиште сјајне луче у Обода града.

Хљебом, сољу, ето све нас Црногорац чека.

И љубављу светом пунан као бујна рјека.

Него брже мила браћо, у дом праве славе

Да се и ту новом славом Славени прославе.

А тој слави да се вјечно цио свијет диви

Браћо дична, красна, часна, Бог нека вас живи!