Рисан
Посвећено
рисанској омладини
У
најсјевернијем бокељском залијеву лежи варош Рисан.
Над Рисном и около њега уздигла се кршевита ситногорицом одјенута: леденичка и кривошијска брда.
Куће су му по крај мора и на равном и узбрдастом простору који се протеже од прилике у дужину два а у ширину један км. Оне се бијеле међу лимуновима, неранџама, маслинама, ловорикама, трешњама, јабукама, смоквама, крушкама и др. стаблима.
Бока се први пут спомиње у историји 229, г. пр. Хр. рођења, за ратовања краљице Теуте, друге Агронове жене, с Римом. Од тада се Бока и назвала Рисански затон (Sinus rhizonicus) а Бокељи Ришњанима (Rhizunitae).
По
обиму - у Боки је најпријед пропирио оган исти народ који и у Риму.
Рисан је године 53. пр. Хр. рођења бројио 50.000 становника с 11.000 димњака. Тада се је град дужином протезао до стрпачког а ширином до бањског Pца. – О Христовом распећу а усљед потреса, град је замркао, али је над њим освануло море које га и покрива.
Остатак Рисна оснивао се је на прибрдастијем данашњем простору – али, 639. Христове године, иза Гота дођоше Обри, па разорише и Рисан као доцније и Солин и Епидaур.
Рисан су Срби населили кад и осталу Боку, али кад су Сарацени завладали свим морима византијске (!) царевине, и уљегли у Јадранско море, они су 841. г. поред Будве и Котора и Рисан опљачкали.
Срби одбише сараценску најезду 867. г. и тада се Ascrivium – одрече свог римског имена и прозва „Котор”, а Бока рисанска, „Бока которска”.
Припадао је херцеговачким господарима. Под именом Ресен, спомиње се, да је био у додиру с Требињом, њиховом престоницом. – Кад је травунски господар Прелимир (965-988) подијелио краљевину - на четири своја сина, дао је Ресену сину Болеславу.
Кад је Херцег Стеван, 22. маја, 1466. г. за навијек очи склопио, тада су и потресени темељи слободе Херцеговине. Ту слободу утулише Турци 1482. г. а побијеђени Стеванови синови Влатко и Владислав, нађоше уточиште у Дубровнику. Тада су Турци и Рисну загосподовали као дијелу херцеговачког приморја.
Турци су у Рисну основали неправилно раздијељену варошицу с главном пијацом Габела, с два непокалдрмисана пазара и узаним улицама, уз које се данас бијеле утврдо саграђене дво и троподне куће талијанског слога.
С Турцима су у Рисну живјеле православне породице: Чучковићи, Сундечићи Миситићи и римокат. Колумбарићи. Имали су цркву и данас постојећу на јужној страни здравог и укусног извора: Смоковац. Посвећена је Сап. и Св. Луки. По нејасним остацима неког натписа, изгледа да постоји из ранијег српског хришћанства.
Кад се је 1647, г. Јов. Фошкало, млетачки генерал, с ратним бродовљем, јалов вратио испод Бара – наћукаше га Пераштани те он с њима очисти Рисан од Турака, који населише Клобук и околину. Рисан је, усљед кандијског мира, 1669. г. опет припао Турцима, а 1683. г. опет гa Mљечићн с Пераштанима ослободише од Турака. Рисански турци населили су се у горњи дио Кривошија, Грахово, Корјениће и у Клобук.
Кад су Турци из Рисна ишћерани, почели га насељавати српски ускоци већином из Црне Горе и Херцеговине (!). Чисто знамо, да је Рисан 1720. г. бројио 18 породица. Њима је мљетачка влада давала со и бешкот. За тај дар била им је дужност, да бране Рисан од Турака и да их прогоне. Чете рисaнских ускока предводио је Јован Ћуковић. За разне успјехе Mљечићи му подијелили конство и златну медаљу. Овом су се китили рисански начелници до 1886. Г. Тај су обичај својевољно напустили. Медаља се чува у опћини.
По Мљетачкој пропасти и Рисну се мијењале владе као у свој Боки; а од 19. јула 1814 г., кад Котор потпаде под ћесаријом, од тад и у њему њезин барјак вије.
У
Рисну се још називљу Царине по споменутој Теути; Џамија, по бившој џамији;
Стара Сланица, по бившој соларници; Меџит, по судници; галијама итд.
Разни новци, гробови и други предмети, који су се при разним радњама налазили, дају наде да би се наши музеји лијепо обогатили кад би позвани за ископавање старина нужно уложили!
Рисан данас броjи 235 српско-православних домова с 1470 душа, и један од старине римокатолички дом са 6 душа.
Осим споменуте цркве Св. Луке, има Рисан и Малу Цркву рођ. Св. Јована Претече, из друге пол. 17. вијека; и у вароши више морског пристана, Саборну Светим апост. Петру и Павлу. Њу су Ришњани основали 1601, г. На скоро је црквени свод пао, па су га обновили 1722. г. Цркву су довршили прилогом и продајом Старе Сланице Манастира Бање Св. Ђорђа, 1796. г. Уз ову лијепу цркву а на јужној страни, 1663. г. два брата Кусидића, с мљетачком вољом и дукатима, саградили олтар, гдје им је римски свештеник богослужио. Мљечићи су овој породици и презиме полатинили те Кусидиће досељене из никшићке околине - прозвали Колумбариће.
Уз прочеље ове саборне цркве види се лијепи четвороугласти Звоник, високи 24 метра. О њему ово: У неђељу, 13. јуна 1904. г. Сложно се договорише Ришњани да се овај звоник сагради по нацрту Милана Карловца, ћ. к. инђенира. Радња је погођена с Барбоном, талијанцем подузетником. А 1. маја, у неђељу у јутро 1905. године свечано благосовили (!) темељац камен, а сјутра дан ставили га у полументу и звоник се је започео градити. Звоник је довршен свршетком јануара 1906, г., а 13. фебруара исте године, намјешћена су у њ звона од 1600 кгр. тежине. Ова су дивна звона први пут у звонику 19. истог мјесеца и године. зазвонила 17. фебруара, у петак у подне, а са звоником су освештана у неђељу у јутро,19. истог мјесеца и године.
Звоник са звонима и сахатом, који у звонику звони пола и сахат, кошта рисано општество кр. 35.000. Тада је црк. тутор. пресједавао Симо Јев. Ћатовић.
Код ове цркве а на јужној јој страни саградили су цркву посвећену Св. Арханђ. Михаилу и Гаврилу, као завјет против колере 1777. г. Послијед тога колера је у Рисну морила 1855. г. Тада су установили осмодневни завјетни пост пред покровом у славу славу Пресвете Богоматере, а на сами дан обнашају литију около цркве. Послијед тога није у Рисну бивало очних болијести премда је 1866. г. у непосредној му околини морила куга!
Г. 1847. саградише Ришњани за породицу Колумбарића Цркву Св. арханђ. Михаила њену славу крсног имена; а 1871. г. рaзвaлише онај споменути римски олтар. У ову цркву данас се скупљају на св. службу: мјесни, чиновници, војници, жандари, финанци, трговци, занатлије и разни занимаоци и ратоборници римског исповиједања који су се доселили с разних страна.
На јужном крају вароши има Рисан красни манастир Бању Св. Ђорђа. Саградили су га хилендарским (!) архимандритима: Методијем и Атанасијем, јеромонасима: Кином и Методијем, а с благословом славног митрополита Данила Петровића Његуша, 1720 г. на развалинама бившег манастира, задужбине Стефана Немање великог, Св. оца Симеуна Мироточивог.
Рисан има на Pцу манастира Бање, и лијепи Сиротињски дом за убоге и болне. Ово је задужбина Димитрија Ђурова Љубатовића. У дому је капелица посвећена Св. Димитрију. Саграђена је 1890. г. Његов капитал у рукама је Владиним и износи до кр. 200.000. Добит се троши на сиромахе у дому. С њим управља рисанска Јавна добротворност.
Надати се је, да позвани не ће и даље подносити постицања за св. дужност, да овом добротвору гроб уреде и примјерно му стварно отачаствољубље свијетом упознају!
Рисан
има лијепу читаоницу: „Српска читаоница”, основану 1902. г.
Осим
Смоковца, врло укусне и здраве воде, има Рисани истакнутије изворе: Грабовац и Џурин,
али ове љети отанчају.
Воду Смоковац довели су били Турци у Габелу. — При њиховом боју с Мљечићима, покварен је водовод! – Године 1791. била је доведена сопственом трошком Сима Милошева Ћатовића. Вријеме је и тај водовод покварило. Поново ју је опћина довела 1898. г. гурлама испод земље, за начелниковања Илије Сав. Радовића, а у спомен 50. г. Владања Њ. Ћ. и К. Апостолског Величанства Франца Јосифа І. Около воде посађени су брестови.
Особиту пажњу привлаче Сопот и Спила. Од Спиле до Сопота има око 1 км. Они се, појаве силном пjенушастом водом дужег јужног времена, обично заједно или у размаку пола сата. Пред лијепим и сјеверним временом повуку се у своја језера. Она су у страни у облику гумна, али им се дна не види. С врата Сопота тешко се, низ кршевиту и глибаву мрачну стрмен с фералима лучевином, сађе на језеро за 10-15 м. На језеро Спиле сађе се ласније и прије. – Вода је питка и хладна, али тешко пада. Народ се с њом служи сушнијех година. Сопот је више мора, а Спила је далеко около 4 км. Помиче се предање да су Грци и Римљани из Спиле превозили се малом лађицом у Сопот. Повиједа се, да су се Кривошијанину увалили волови у убао на Унирани – па да их је Сопот избацио! Ја мислим, да су ове двије водене појаве и Око у ораховачкој љутој, одушци Скадарског језера.
У Рисну постоји троразредна мјешовита (мушка и женска) основна школа. Има: оруж. постају, Одјел. финанц. страже и поштар – брзојавни уред, Опћински и догански уреди смјештени су у Палац. Овај лепи(!) палац, основали су Ришњани 1856. г.: „Да би црква стално своју подпору у напријед имала; и са своимъ собственимъ приходомъ себе совершено украсила, и у све то боље и цвѣтуђе станѣ напредовала¹. „Ово сретно и велико дѣло...” зидом је свршено било до 15. јуна 1857. Г. И коштaло је до 18.000 фoр. (кр. 36.000).
Био је унајмљен влади за судски порески уред. Из њега је суд суд пренесен у Пераст 19. априла (1. маја) 1903. г. а порезни уред 30. маја (12. јуна) исте год.
Поред вароши Рисна, рисaнcку опћину састављају кнежине Морињ, Убле, Горње и Доње Кривошије и Леденице. Опћина броји поред старе породице Кусидића “нарчене Колумбарића”, и других досељеника римокатолочког исповиједања, укупно: 770 домова и у њима 5144 српско православне душе.
Рисан као главни бокељски град, дуго је био и Владичанска столица.
За Мљетачког владовања, владикали њему и његовој околини зетски митрополити с Цетињске столице.
Свети Петар I Петровић, Његуш, више пут је Ришњане посјећивао и мирио их с Цуцима и околним сусједима. Добријема, мирнијема и послушнијема удјељивао је писмене благосове. Једно његово блaгослoвено писмо памтим у кући Бјеладиновића.
Свети Владика Петар, како га је народ звао још док је по земљи ишао, сишао је у Рисан, и у манастиру се пред иконом Св. Чудотворца Георгија, свог светог крсног имена, помолио и благосов Божји и свечев испросио на себе и сву сједињену војску - Koјој је иза тога освештао барјак у Ман. Савини 1814. год.
Данас се по Рисну називље један од четири окружна епархијска протопрезвитерата и већином рисански је парох и окружни протопрезвитер, те и Рисан сједиште окружног протопрезвитерског уреда.
Између многих заслужних српских синова, Рисан је одњихао и српског књижевника Вука Стев. Врчевића.
У Рисну влада здрави горски и приморски зрак. Рисански је народ здрав, развијен, чист, бистар, гостољубив, родољубив и побожан.²
Ришњанима је главно занимање: трговина, којој су особито вјешти!
И Ришњани(!) имају својих српских мана које су им спријечиле и спречавају развијање бољег напретка. Као на жалост, многој нашој браћи! Али, над тијема узвисују се задржаним и његованим чистим обичајима и лијепим својствима, племенитог српског срца и узвишеног духа.
O Рисну би се дале написати читаве дебеле занимљиве књиге. Данашња је његова омладина завидно напредна; и овим површним реткама – намјера ми је била, и да је на то подстакнем. – Уз то, желим, да она одстрани сметње напретку своје уже отаџбине, да тако у врлинама напредује под Божјим благосовом и Божјег угодника Св. оца Саве Немањића, покровитеља свега драгосног српства.
Боже, дај!
¹ Овако гласи
писмо: Ђура Ђурковића начел., Андрије Ђурковића и Лазара Јововића присједниках,
Михаила Ивелића и Јова Јовановића туторах, упућено 15. „ћуна" 1857, г. „Благонародном господину Марку Ћуковићу у Баошиће, којим му траже новчани прилог за исту кућу” Ово
писмо посједује г. поп Милан Ћуковић.
² Кад сам већ с овом работом готов био, задовољно
сам прочитао: „Наредба” рисaнcкoг oпћинског Управитељства од 12. сеп. 1910, г., бр. 1131, написана од начелника М. Ћатовића и присједника Т. Јовановића, с којом се:” Свим кафанама, гостионицама и крчмама у овој вароши”, јавља: да је опћинско управитељство: „У својој сједници од 12
сеп. т. г. нашло строго забранити даљње играње карата и свих других игара преко
св. службе Божје.” “........ Преступници ове установе бити ће строго кажњени у
смислу 61. Опћ. правил. глобом од кр. 5 до 40., а у опетованом случају пријављени
обртној власти!” Жељети је да се ова „Наредба” и на селске крчме протегне и да
на ову рисaнcку наредбу угледају се
и други, а особито они: који у неђељним и празничим данима, разне
игре и забаве, „мале послиће” - и
пазаре, претпостављају строгој својој хришћанској дужности, умале
посли, те не присуствују Божанственој светој Литургији
(Приредила Невенка Митровић)
Паштровски алманах I
