уторак, 18. фебруар 2020.

Пјесник и пјесма





Пјесник и пјесма

Пјесма моја, куд би сада хтјела?
Илби рају, илубавом гају?
Биломиљу или би ковиљу?
Илби вилу у облак помела?

Нећу рају ни убавом гају;
Нећу миљу нити ћу ковиљу;
Нећу вили санци јој се збили!... —
Но ћу крају твога срца рају...

И кад спаваш... ти о срећи сањаш...
И кад клечиш... ти за срећу молиш...
А канђело кад гори весело
Тој се срећи ко на јавље клањаш.

О! што си се пута заклињао,
Кад би срећу једном понајвећу...
За живота могацеливати
Не бжалио видјетсмртну свјећу.

Пјевам зори... пјевам жићу твоме...
Пјевам зоре ускрс понајвећи...
Ђурђев-данче дивни обистанче,
За те слава Богу истиноме!

Рисан (ман. Бања), на Ђурђев-дан 1897.

Дионисије Миковић


"Луча" 1897.







понедељак, 10. фебруар 2020.

Једина нада





Једина нада
Од Дионисија Миковића

Нестали су они дани... пуни чара и милине, —
Вјетар бије? море страши... вале дижућу висине!
Увенуларужа, цвијет; опало је лишће с грана! —
Мјесто пјесмеславујеве, одјекује глас гаврана. —

Гром и муња игру чине кроз димове од облака;
А горди се Ловћен бјели као коса стар Новака. —
Зима! Зима!“ гласи брује, прољеће се жељно чека
Мени зима не бијаше, алфаташе зебња њека...

Ишчезле ми многе наде, мњах битшто ће овом сада?
Ишчезне лми она само све ми тада с њом пропада; —
Сунце би ми ово јарко: мрак несносни тада било:
Касвјет цио права мука, ах, без тебе Српство мило!

Алје ова дивна нада, тврда, мила, здрава, чила,
А основ јој и весеље Србадијо, ти си мила!
Уздана је ова нада њу уништитко би мога?
Ко? што? њу зар?! бјежи зебњо! ко би могаосим Бога?

А Бог добар, и милостив, животу јој зору јавља,
Сунце среће, ето креће, да ми -— наде рај поздравља!
Нека грми, нека сјева, нека бије нека страши
За милу ме ову наду: — ништа више неуплаши!

Рисан, манастир Бања, 4/1. 1895.










субота, 8. фебруар 2020.

Дионисије Миковић - Знаменитији Бокељи Митрофан Бан





Архимандрит Дионисије Миковић

Знаменитији Бокељи
Митрофан Бан, б. архиепископ Цетињски и митрополит Црногорско-Приморски

Онамо на јужној, страни господскога Неманићима поштованог и милог града Котора, богатог славом историје... од Тројице па до Топлиша више Будве, градићa, бисера Зете поносне, простире се стародревна српска “Жупа“ - опћина Грбаљ.
Око 5000 душа, славља православља спасоносног, и 1000 палаца, кућа и кућица грбаљских, грије Божје сунце преко нашеr високог вилинског Ловћена, гнијезда соколова громовних.

Грбаљ је, као и остале бокељске опћине, сиромашан материјално, али је у вјековима тешког искушеньа био житница... и у одбрани од непријатеља, уздани помоћник јуначког Котора. Он је од памтивијека био и јест завидно богат: поштењем, јунаштвом, побoжнoшћy и родољубљем. Његове четири кнежине биле су у вјековима нашег робовања, суза и уздаха, четири непреварна грома душманима: „часног крста и слободе златне”.
О грбаљској побожности свједоче манастир Подластва, задужбина Стефана Душана, силног цара Срба, Грка и Бугара, и 65 цркава, које, у славу Творца вјекове пречисте и пресвете Богородице Дјеве Марије и светих, подиже: Грбаљска душа.
Овај Грбаљ, освјештовао је  наш св. О. Сава Неманић, када је из његовог бившег “старог града” задњом отишао: на Голготу Господњу. Миловао га је, посјећивао и благосовио св. О. Петар Петровић-Његош, чудотворац цетињски, и св. Стефан Штиљановић, посљедњи кнез Паштровски.

У овом Грбљy, у селу Главати, на Акатистову суботу, химну пресвете Богородице, 15. марта 1841 год. најприје ограјало божје сунце Марка Бана, у калуђерству Митрофана, првијенца Ђура Бана и Стане (Анастасије) рођене Бајковић. 1850 год. прву народну стручну основну школу у Грбљу отворио је у селу Врановићима Лазар Ерцеговић, „богословац” клерикалне школе у Шибенику, и тада је и Марко Бан започео учити у тој школи. А када је вриједни прота Лазар Ерцеговић на позив српско-православног општества которског, пријешао у Котор, пријешао је и Марко и четири године учио српску и италијанску школу. Год. 1859 отишао је Марко Бан, по ондашњем народном обичају „на течење“ у Цариград. У Цариграду запосли се је као писар, код Милоша Перова Поповићa, из Спича, подузетника на великој радњи мисирскоr Ћамил Паше. У Цариграду научио је турски и редовно посјећивао св. богослужбу и дружио с грчким и српским свештеницима, који су га и завољели.

По повратку из Цариграда изјавио је жељу родитељима за калуђерство. Они се противили и вјереницу му изабрали! Али, видећи, да га руководи божије провиђење, уважише његову нескршену одлучност.

Редовне гимназијске, богословске и академске школе замијенило је Марку Бану монашко образовање у манастирима Прасквици и Савини, а редовне професоре о. о. Инокентије Павловић архимандрит из Паштровића, игумани: Јоаникије Аврамовић из ХерцегНовог и Венјамин Вујиновић из Ислама - Равнијех Котара. Божја благодат све му је богато надокнадила. Бистар, даровит, карактеран и пунан узвишених идеала, задивљавао је врснике редовитих виших школа! За све четири године учења у котору, становао је код Трипа Ластавице, трговца родом из Тивта, припадника римокатоличке вјероисповјести и овај Трипо и његова жена Маре, као по савјету митроносног ловћенског Генија: „не гледајмо како се ко крсти, но чија нам крвца грије прси” - подизали Марка као да им је прворођенче, и уређена свaгда га редовно шиљали у православну цркву, а у слободно вријеме изводили га у прошетњу: у Тиват и друга наша дивна мјеста, упознавајући га с добрим ученицима. За њихово родитељско његовање био им је свагда захвалан и истицао га као примјер братске хришћанске љубави и вјерске сношљивости.

Год. 1865. архм. Инокентије Павловић замонашио је у манастиру Савини Марка Бана и надјенуо му име Митрофан, а слиједеће године рукоположио га за jepoђакона и презвитера епископ Стефан Кнежевић, у саборној цркви Св. пророка Илије у Задру, и исте године поставио га за управитеља домородног му манастира Подластве, посвећеног рођењу пресвете Богородице. На овој столици, на којој су му претходили свијетле слике црквене и народне историје: игумани и архимандрити из историјских грбаљских кућа: Бућина и Вукотића, паштровићских, Љубише и Перазића, и др. остао је идеални Митрофан до када пуче бокељска пушка на ћecapa, 1869 г. Кривошијани и Леденичани, Ораховчани и Убљани, потпирени Ришњанима, чашћу, пјесмом и гуслама, први запуцаше. Грбљани им сљедоваше, глас грома придружише да одјекну у Бечу и Пешти: „Недамо синове у солдате, да их шаљете да се бију с нашом браћом: Црногорцима и Србијанцима!”. И Митрофан је био првак у бојевима. Са осталим свештеницима и првацима избјегао је у Црну Гору, кроз вјекове нашу свијетлу зору и уздано уточиште. У Црној Гори била му је повјерена управа св. манастира Мораче, задужбине Вукана Немањића, и учитељевање у основној школи истог. Када је цар Фрањо Јосиф I. удијелио усташима амнестију, кнез-краљ Никола І свјетовао Митрофана да се с њом користи, па да му се с пасошем поврати, јер да оскудијева у вриједним калуђерима. Митрофан га је послушао и када му се с пасошем повратио, постављен је за сталног старјешину ман. Мораче и од митрополита Илариона Рогановића произведен у чин игумана.
Год. 1876. мајка Србија и Црна Гора заратише султану за ослобођење подјармљене српске браће, и игуман Митрофан учествовао је бојевима.
Год. 1877. Када кликну дурмиторска вила:

„Турска сила на Морачу креће
Да изгори цркну Неманћа!
А кликују што им грло даје:
Cагоримо српске манастире
Покољимо њихове пастире
Па ће Срби лијепо мировати!”

Дочека турке Митрофа-игуман-командант и са дивним херојским морачанима, крстом, сабљом и пушкама, смртоносним крушкама, не даде им ни да стопом оскврну ову нашу свету лавру. А када овим дивним учесницима освете и посвете косовске, стигоше у помоћ као љути лавови: војвода Миљан Вуковић с Васојевићима и Петар Пејовић са Шаранцима и усташким батаљоном, ријека Морача турском се крвљу обојила, а лазина од Турских љешина направила од Мораче до Колашина! овдје је Митрофан са истакнутим јунацима стекао славу и похвалу и осветио Грбљане, који на поклич владике Данила Петровића, учествоваше у слaвoдoбитном боју на Царевом Лазу, и ту, многобројно јуначки погибоше. Али, да се тада не истражи јуначко колено, дао Бог, те се је те године родило у Грбљy 700 ђетића и једна ђевојка: претци данашњих Грбљана.

У добу када се није гледало на квалифике, ни питало, ко је што учио, него што зна и вриједи, Митрофан Бан — искра мала, али огањ живи, карактера чиста као злато из ватре и крич из трња, — пролази сретно кроз огањ и воду искушења и напасти, које обично прате истакнутије и свијетлије карактере, и бива наименован од кнеза Николе I за архијереја Црне Горе и седмеро брда и год. 1885. хиротонисан од митрополита Исидора и других архијереја у Петрограду, у присуству цара Александра III, царске породице и многобројне госпоштине великог царства братске Русије. И завидјеше Митрофану многи као Мојсију и Арону, којег бјеше Господ освјештао (Пс. 106, ст. 16.) и мрмљаху кроз зубе језиком срца себичног злурада: „Црној Гори је био потребит владика квалификованих школа, а не самоук”. Али када се освједочише, да се и у дјелима самоука Митрофана чудесно прославља давалац научености и сваког добра, посрамне се и признаше: да је он изабраник божји, друг самоука бесмртних, и да: “Таков нам подобаше архијереј”.
И у Митрофановој души и срцу имађаше Господ свој стан, и испуњавао је заповјед пророкову: “Хвалите Господа, гласајте име његово, јављајте по народу дјела његова!” (Пс. 106, ст. 16), и оставио нам је своју лијепу научну изворну књигу „Слова и бесједе“ и неколике душокорисне књиге, које је посрбио с руског.

17 (30) септембра 1920 год. у својој Цетињској резиденцији, Митрофан Бан предао је своју побожну душу Богу: упованију, прибјежишту и покрову свеr cвoг многозаслужнor 80. годишњег живота.
Са оног каменог скромног гроба, којег је Митрофан себи начинио у авлиjи св. Цетињског манастира рођења пресвете Богородице, на јужној страни ћивота св. Петра, писаће се историја за 51 годину његовог борављења у славној Црној Гори, а на особито сјајни примјер истицаће се 35. годишња његова служба Богу и народу с престола светосавске епископије и цара Душана митрополије зетске бановине.

Вjeчнaја памјат!

"Глас Боке" број 13-14