О светом крсном имену, код Срба

О светом крсном имену, код Срба

О овој красној слави, о узвишеној себини витешког српског народа, који је окејан од благородне крви направио за очување својих лијепих обичаја, није се само једном писало, није тек једно перо измијенило. Али поред тога, стојећи на становишту увјерења, да опет многи драги читаоци „Српског Магазина“ желе да о њој читају и чују, намјењујем им ово мало ријечи.

Још док су Срби били у Малој Азији, чули су они о светој Христовој вјери од светих Христових апостола. Свети Андрија Првозвани прорекао је Србима са хришћанством велику будућност. Али Срби нијесу тада исповједали хришћанску вјеру, него су лажно вјеровали: да има више богова н. пр. добријех и злијех! Тим лажним боговима подизали су храмове, њима се молили, клањали и приносили вм на спаљивање разне жртве као: заштатницима своје куће и племена.

Кад су Срби пријешли на балканско полуострво и од своје миле и добре воље примили свету хришћанску вјеру, тад су они мјеште оних лажних митолошких богова, примили, на дане својег светог крштења, за своје и свог племена заштитнике код Свемогућег и истинor Бога свете Божје светитеље: да се они за њих Богу моле, да их чувају и од зла бране, да несврну с пута правде и истине, ове најчистије шћери Божје, како неби образ обрљали, душу утопили, и лијепо и поносно српско име посрамили.

Они Срби који се покрстише о св. Николи, те изабраше за покровитеља свог и свог племена св. Оца Наколу, зову се: Никољштаци: они који о св. пророку Илија: Илинштаци, о св. Борђу: Ђурђевштаци и т. д.

На мјеште оних лажних пустих храмова, подигоше и подижу Срби многе свете храмове и манастире у славу јединоме и правоме Богу и Творцу који нас створи и свако нам добро даде; и у част пресвете Богородице, св. анђела и Божјих угодника; а на мјеште спаљивања оних жртава, Срби прилажу на одржање и пољепшање ових светах Божjax домова: „Ради Бога и рад своје душе“.

Гдје год Србин живи и у владалачкој палати и у сјеромашној појати, слави он своје св. крено име, а оно му, слава Богу и свецу, давно помаже.

Сваки се натијече ко ће љепше прославити своју „славу“ „крсно име“, „Свети“ и своје „свето“ како гдје кад Србин од мила назива, ову своју дивну и узвишену славу.

О овој својој светој слави, Србин мијеси крсни колач од чисте пшенице бјелице; приступа светим Божјим храмовима са воштаницом, пуњем и просфуром, смирном и тамјаном, милостињом и панахијом, па престоји Божју летурђију, ноћна бденија и остала Божја чатенија и моли се Богу по закону: за себе, за своје пријатеље и злотворе; чини помен за миле своје покојнике; дијели милостињу слијепу и сакату, сираку и нејаку; прашта увриједе и мири се са завађеним; части своје пријатеље пивом и јестивом и осталом сваком ђаконијом; гологлав и стојећке пије у славу Божју, Пресвете Мајке Божје, свог свеца покровитеља и свију светих: „Ради Бога и кутњега свеца“ да му свуда помажу и од зла бране, а највише на суду страшноме гдје нам лажи ништа помоћи неће“. — Свештеник га прекршта светим часнам крстом; он га благосива својом свештеном десницом и у цркви и у дому извршује му прописани црквени обред.

Ове славе немају други народи, а од свију словенских племена једини је Србин, који овако слави свето крсно име  и оно је јасно обиљежје нашег народносног српског имена.

Србин ову: „Славу слави: Три бијела дана и три ноћи вазда без престана“. Весели се и пјева разне српске пјесме а сваку зачини гуслама. Послије Косовске пропасти „Кад потону све у крви, и златна се круна смрви“, — jeдан дио Србаља под утјецајем силе и преваре примио: мухамеданску а један римокатоличку вјеру. Али хришћанска браћа Срби римокатолици, једнако као и православни хришћани Срби, славе свето крсно име свуда, гдје још утјецај вјерског фанатизма, језуита, није међу њима успио да им помути здраву народну свијест; а мухамеданска српска браћа тек се сјећају своје негдашње славе и многи од њих ужиже воштанице на громовна св. Илију, Пантелију, Ђурђев дан, златна кума св. Јована и путника св. Николу, и друге свете Божје угоднике, које су му претци, српски дични кољеновићи у православној вјери изабрали за своје покровитеље и славили их као своје крсно име.

Еј весели Србине, цвијећe ти на образ! Овако је славио и наш први српски цар силни ”Шћепан“ - Душан, сви свети Неманићи, краљеви, кнежеви, јунаци, банови, побожници, поштењаци, војници и војводе српске, којих слава никад не умире; јер са својим племенитим светим и јуначким дјелима, зградаше себи тако велики и дични споменик, да ће на њ цио свијет свагда завадно гледата а да им га никад и нико неће ни може с начим потамнити на срушити; па милосни Србине, и ми по њихову примјеру, као крв од крви и кост од кости њихове, милујмо и славимо своју красну српску славу: Свето крсно име.

Свакоме помогла слава светог крсног имена! Боже услиши !

Дионисије Миковић