Васо Л. Ћуковић велики
народни добротвор
У стародревном,
поносном нашем Рисну, гдје су се до данас најбоље и најчистије очували:
милогласни наш језик, дивне народне пјесме и значајни народни обичаји као и кићено
народно одијело,
угледао је свјетлост
сунца у јулу
мјесецу г. 1858 Васо,
син Лазара
и Стане Ћуковић, рођ. Дробњаковић — један од
највећих добротвора нашега народа.
Васу је на крштењу
кумовао Анто Даковић, граховски војвода. Надјенуо му име Василије, у спомен из
благодарности св. оцу архиепископу Василију Острошком Чудотворцу. Анто, херој
јунак и кућевић, био друг оних 30 витезова, који су 1853 г. с војводом Мирком
Петровићем св. манастир Острог одбранили од многобројне турске војске
предвођене од српског потурице Михаила Латаса — Омер паше из Огулина.
— Ту је заглавио велики
број крвника Турака. Не само побједиоци, него и сав наш обрадовани изненађени
народ, одао је захвалност Богу и свецу. Успомен тога чуда, многа су дјеца
добила свечево име као и наш Васо.
Около 1883 г. родољубни
Ришњани, основали и сопственим трошком издржавали „Српску народну школу“.
Побројали се вриједни учитељи из разних наших предјела.
Особитом похвалом народ
је дуго истицао попа Петра Миџора из Паштровића, бившег прота и члана б.
Консисторије за владиковања народног и црквеног добротвора д-ра Герасима
Петрановића, књижевника из Шибеника. Васо је туговао за младом упокојеном
мајком. Када је с добрим успјехом довршио рисaнску школу, отац га послао у
Трст. У Трсту га загрлили Ана, мајчина сестра и муж јој Симеон Катурић,
Ришњанин. Симо је био црквењак у цркви св. оца Спириднона Чудотворца. Нијесу
имали порода. Васа су васпитавали као своје рођенче.
Када је Васо изучио
српско-италијанску школу у Трсту, отпутовао је године 1873 у Америку. Као бујна
вода кад из тијесног подземља пробије на врх земље и Васово је срце осјетило
јачину када је, послије неко доба учења, проговорио с Американцима на њиховом
језику.
Васо је обишао неколико
држава Сјеверне Америке носећи увијек у срцу Бога као што рече св. пророк
Давид: „Душа му за њим жедњела“. (Пс. 41, 21). Радио је неуморно више пута и
као обичан радник у жељи да стекне што више, како би могао да себи обезбиједи
будућност и да чим прије помогне свог оца и његову другу супругу Јелисавету рођ.
Стијеповић, коју је љубио као своју рођену мајку, те брата и сестре удалекој
отаџбини. Колико је био вриједан толико је био штедљив. Када је стекао нешто
новаца и постануо сам себи господаром, купио је једну фарму у држави Ајдах, на
којој је садио разне воћке. Посао му је из почетка прилично успијевао, него
када су наступиле зле године, имање му је потпуно пропануло. Али он није
сустајао. Пошао је одатле и обишао још неколико земаља, гдје се и даље бавио
воћарством и виноградарством. И опет су наступиле зле године и Васо је опет
изгубио све што је био својим крвавим трудом и знојем стекао. Ни поновни
неуспjеси нијесу га довели у очајање. Држећи се оне : „Прегаоцу Бог даје
махове“, опет је наставио својим радом и када је поново стекао лијепу своту
новаца, настанио се у граду Денверу у Колораду, гдје је отворио банкарску
радњу. Ту се је Васо истакнуо својим смишљеним радом, те су мудри Американци
увидјели да је он човјек велике и племените душе и срца и срдачно га завољели.
Његов труд, ум и разум крунисали га неизбрисивим опћим признањем за уређење и
напредак града Денвера. Овдје се је наш Васо и оженио с честитом Американком
госп. Маргаритом (+ 1929). која га је помагала у сваком његовом раду. Него Бог
му није дао порода. А да сјај свог родољубног срца умножи, привео је себи из
Рисна родног брата Симеона. Оженио га и сину му надјенуо своје име. — Али Богу
је било угодно да га ожалости њиховом смрћу. Привео је к себи свог синовца
Јована Савова Ћуковића. У Београду је васпитао сестрића Петра, сина родне му
миле секе добре Даше-Дафине и мужа јој Андрије Јовановића, Ришњанина. и њега је
приближио к срцу и очима. Оба се оженили. Њих је именовао извршиоцима тешко
стечених, заштеђених бројних милиона динара. Они су сада људи који код нас
освјежују пуну наду за остварење христољубивих светосавских идеала свог
поносног стрица и ујака, врсника књиге и гусала.
Сви наши Словени нови
беспocлeни дошљаци у Америку, налазили су код њега братско уточиште и обилну
новчану помоћ и старање за упослење. Непопустљива жеља за отаџбином довела га
дома прије свјетског рата. Тада је, у рисанском гробљу подигао дивни надгробни
мраморни споменик својим родитељима, с натписом: „Својим незаборавним
родитељима Лазару и Стани Ђуковић, овај споменик подиже благодарни син Васо“.
Касније пожелио, те су им земни остаци са спомеником, пренесени код храма св. Ђорђа
у манастир Бању, а мене је замолио да их на св. тајнама Богу препоручујем и
гроб им прекађујем. При преносу, нестала је година са споменика. Са
свакогодишњим дарком задужио ме је на захвалност.
По ослобођењу пунан
радости и весеља Васо опет доиграо са супругом уродни крај. Парохијској цркви
св. Ап. Петра и Павла поклонио велики сребрни ћивот за св. частице на св.
трпези; а мјесто звона која су, у рату, однијели ћесаровци, он је лијепи високи
црквени звоник украсио са пет великих милозвучних звона.
За вријеме прошлог
рата, један брат Хрват у грађанском одијелу, родом из Сплита, по налогу власти
пописивао је црквена звона, да их држава у ратне сврхе реквирира. На моју молбу
врати ми овај увиђавни човјек историјско звоно, које је првих година прошлог
вијека манастиру Бањи приложио Марко Ивелић, руски гроф, родом Ришњанин. А и
наш Васо је манастиру поклонио једно велико звоно па сада опет милозвучним
гласом два велика и два мања звона потсјећају побожни народ на дужност према
Богу, пресветој Богородици и светиме. Васово звоно је украшено његовим именом с
пјесмицом.
Са пет милиона динара
Васо је у спомен својих родитеља, основао Фонд за више образовање рисaнског
подмлатка. Закладом управља наше Министарство просвјете. Сада се васпитава
закладом око 90 ученика-ца. Омладина рисанска с мачем просвјете шириће
благоухани мирис мира, љубави и напретка милог нашег рода величајући и
благосивајући неумрлог добротвора и његове сретне родитеље.
Васо, неумрли
добротвор, поклонио је динара милион и двије стотине хиљада за пољепшање родног
Рисна, а динара два милиона за саградњу „Народног дома“, у њему је сада:
Општина, Читаоница с позорницом те Соко и Грађанска школа.
Свете цркве у Перасту,
Морињу, Ђуриһу и
новозапочета у Костањици, и друге православне и
римокатоличке, хвале се знатним новчаним даром његове побожности. А, када сам
му се, писмом, пожалио да су ми, у рату ћ.
И к. војници
манастир оштетили,
изненадио ме је
с прилогом
за оправку
св. манастира
од динара
340.000! По мом пристанку, одредио за извршиоца оправе свог зета г. Петра Ћеловића.
Он му је
предложио за један
дио оправе
дин. 280.000, или
горњу своту
за сав манастир.
Он му је
одговорио писмом
од 11 септембра
1930 г. „Пошто
си ми писао,
да би највиша
жеља Архимандритова била, да се и та кућа, што се у њу
улази из авлије, подигне, ја желим да га задовољим, и стога нареди да се иста
подигне. Према првом прорачуну, приложено ти шаљем динара 340.000“. С пута код
мора уз улицу са степеницама тешко је било остарјелим и болесним поклоницима
излазити до светог манастирског храма. Код горњег доброчинства учтивост ми није
допуштала да и даље Васу досађујем, али, потреба од пута побједи! Угледни
Ришњанин г. Гавро А. Ћурковић, потомак сродника Немањића, б. општ. претсјеоник
и бански вијећник трже ме ријечима: „Да ја имам колико Васо има, не бих жалио
потрошити за свети манастир двадесет милиона динара !“.
О потреби пута писах
добротвору Васу 2 августа 1931 г. а 13 септембра исте године он је за саградњу
новога пута, послао споменутом г. Петру Ћеловићу динара 100.000. Сада се у св.
храм долази и с колима!
Од кад је великодушни
родољуб Васо, по нашем Богомблагословљеном Ослобођењу, родну груду посјетио,
рисански сиромаси и добјегла браћа Руси, прослављали су Божић и Ускрс с Васовим
прилогом. Осим њих благосивали су га и други сиромаси изван Рисна. — Тако је
своју душу Богу препоручивао до задњег уздаха 20 (7) децембра 1933 г., када га
је Госгод позвао из Денвера на одмор међу својим угодницима.
Желио је, да с родитељским земним остацима под покровом св. В. муч. и
Чуд. Ђорђа, душом у рају пјева „Чају воскресеније мртвих !“ Али се је и над њим
испунила истина за све добротворе, св. прор. Данила: „Освојићеш благо у злату и
сребру и остаћеш на дјелу свом до свршетка својих дана“. (12—13).
Пок. Васо је својом
цосљедњом вољом оставио један дио свог имања својим сестрама и осталој родбини,
а други дио завјештао у добротворне сврхе, а на првом мјесту за своје родно
мјесто Рисан и Боку Которску. Из овог завјештаја изршиоци његова тестамента
откупили су на најљепшем мјесту Рисна велико земљиште, гдје се је већ почео
градити Дом народног здравља с болницом по плановима чувеног нашег архитекта г.
Милана Злоковића, Бијељанина, доцента београдског Универзитета. Ова здравствена
установа је нашој Боки врло потребна. Болницу Бока очекује већ скоро сто година
и ко зна које би је покољење дочекало, да није било родољубива и за туђе јаде и
невоље пуна осјећаја срца пок. Васа и врлих извршилаца његове посљедње воље
споменуте г.-г. Ћуковића и Јовановића, који ће у смислу Васова тестамента и
даље помагати сиромахе и омладину, да је оспособе за живот и рад.
Благодарни сестрић г.
Петар Ан. Јовановић, потомак родољуба, по смрти Васовој долазио је у родни
крај. Његов долазак од гроба бесмртног ујака, обеселио је сиротињу духом Божије
благодати и украсио као ружа трње. Општина рисанска, сиромаси, Коло српских
сестара у Рисну, Херцегновом и Котору, те многе сироте у Београду, које су из
Васове оставштине помогнуте, метанишу Богу за Васову душу, и благосивају
сестрића и синовца.
Ови моји ретци потијечу
из жеље да оживе вриједна пера књижевника који ће описати и изнијети, нарочито
омладини нашој за углед, живот и рад и многобројна доброчинства нашег Васа,
који је и у далекој туђини остануо вјеран своме имену и свим нашим народним
идеалима и као прави Бокељ држећи се оне: „Брат је мио које вјере био !“
помагао без разлике сваког нашег човјека и установу, ако би му се за помоћ
обратили. Увјерен сам да се ни највреднија пера не ће похвалити са савршенством
у том погледу, јер Васова љевица није знала што је давала десница. Ако се ови
ретци свиде читаоцима, нека захвале честитом брату Бокељу г. Петру Д. Шеровићу,
претсједнику Народног универзитета, који ме је на њих иако болесна, потсјетио и
замолио, да ја као човјек, који је уживао нарочиту наклоност пок. Васа ове
ретке напишем за наш „Гласник“, који је још и у првом свом броју истакнуо на
првом мјесту пок. Васа међу свим просвјетним добротворима наше Боке.
Пок. Васо је за своја
родољубива дјела био одликован од Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља
орденом св. Саве III степена, а Рисанска општина је донијела у своје доба
одлуку, да се његовим именом назове градски парк пред парохијском црквом.
У најновије доба управа
„Удружења корисника фонда Лазара и Стане Ћуковић“ ријешила је да из својих
срестава подигне макар скроман споменик у знак захвалности према свом великом и
заслужном добротвору у нaди да не се скоро јавити ишира акција у првом реду
међу становницима Рисна, а уз то и цијеле Боке Которске, да се подигне лијеп и
достојанствен споменик пок. Васу, који се правом убраја међу највеће добротворе
нашег народа.
Нека Бог, извршиоцима
његове великодушне родољубне опоруке. г. г. Петру и Јовану, удијели здравља и
вољу, душе и срца, па да им се по светом гласу, — не досади чинити доброчинства
— по жељи великог стрица и ујака.
Незаборављени Васо!
Слава Божја и трн с
ружом краси.
Из жалости весеље
узвиси!
Дарова те с даром добра
чина,
Да постанеш свјетска
величина!
У рају ти душа рајовала
Вјечна спомен у свјету
трајала!
Архимандрит Дионисије
Миковић
„Гласник Народног
универзитета“
Број 1—4
