Ја и она ...

Ја и она ...

Посвећено браћи у тузи

 Кад сам бануо на свијет нијесам никога прије видио, познао, него њу ...

Долазећи на свијет, не знадох за бол, поред болова матере, моје миле покојнице, а „она“ ме с њима срете!

Очи не биjах честито ни отворио, а “она“ се прилијепи за ме! Заплакао сам, а разумије се, да ми плачу „она“ узрок бјеше.

Очима сам је сузним гледао; изгледаше ми црна и кужне моћи. Да сам имао ријечи, хоћах је псовати.

Кад сам почео тепати: “тата! мама !“ слаткијех ли и врућијех пољубаца, што сам добивао ; али сласт њихову загорчиваше ми “она“!

Кад се дохватих момачке снаге, нијесам се одликовао „чаробношћу”, али су ми многи, ако и неоправдано, завиђели: за неке дарове божије.

И поред недостатка за чаробност није нико имао разлога да ме мрзи и презире.

У друштву омиљен и пријатан, ва истину, само да није “она“ са мном, осјећао бих се међу добрим божијим ликовима, блажен и срећан као Адам и Ева, докле бјеху у палестинском рају као анђели: чисти и невини.

Једне сам зоре подранио у цркву на молитву. Та зора носи за Србина са собом двије успомене: једну црну, црнију од Антихристова мрака; — а другу свијетлу, свјетлију од сунца. — Њу неки зову: “зора Амосова“; неки — Видова; а неки опет: Косово пољска.

На раскршћу срете ме „она“! Каква ми се учини! Жалим што немам ријечи, да искажем; што нијесам умјетник, да је насликам. Изгледаше ми ужаснија од гладног, црног, смрдљивог гроба; од мора, што без милости гута ...

Прибрах се, па јој рекох:

— Мани се ти мене, страшна грдобо!

И гле! учини ми се да ми свјежи вјетрић донесе њен кобни глас: — Нећу! Не могу! Ја сам те прва на свијету дочекала, с тобом ћу расти и живјети! Не гоњај ме, јер сам ја ваљда једино твоје благо, на којем ти свијет неће никад завидјети! Ти од мене немаш никога вјернијега; сви те твоји пријатељи, познаници могу у невољи оставити, као ластавице зими твој свети дом, под оним брдом; или као свјетлост сунца, кад га закрили облак; или као што ће те оставити све лијепе и ружне успомене на свијет: у једноме часу, кад ти душа на пошљетку с њима сврши рачуне, али те ја нећу оставити никад прије гроба!

— А хоћеш ли и у гроб са мном ?

— Нећу ја у гроб: докле је неба, и на њему сунца!

— А да шта ћеш ако Бога знаш?!

— Теби ћу бити вјерна, докле узгледаш звијезде, а кад очи склопиш да их не отклопиш, ни с њима тренеш, но да им земља свјетлост пије; ја ћу загрлити онога, који те први на земљи замијени, и бићу му вјерна до гроба — као и теби.

–Прођи се ти мене, молим те! — Не могу те оставити : драг си ми, волим те! — А оно кажи ми твоје име ?

— Завири у двије књиге свега људства: „прошлост“ и „садашњост“, у њима ћеш наћи записато моје име.

— Споменула си „прошлост“ и „садашњост“, а камо “будућност“ ?

— Ах! не спомињи је; и кад помислим на њу, узаври ми крв, и отрује сваки уд!

— А зашто тако ?

— Зато, што се за њеном копреном крије једна зора, ... једна нова слава ... једна свјетлост ... која би ме убила и у гроб сурвала; - ах! од тебе би ме раздвојила, и друге моје од многe браће твоје.

— Па — креће ли се зора, раздире ли се копрена?

— Ох! ти ме опет вријеђаш! креће, раздире, кроз њу већ продиру зраци славе и свјетлости, ја већ осјећам топлоту, и пред њом слабим; она хита пут своје старе висине, али јаох! ја с мојим другама морам тада за вазда панути усред гробне прашине!

А ја се развеселих и рекох јој: — Благо мени, ја ћу те надживјети !

А она ми одговори злобно: — Али ће те сјенка моја пратити и послије моје смрти.

— Нека, нека, само да тебе што прије нестане! — Ово изговорих па завирих у књиге: „прошлост“ и “садашњост,“ и прочитах великим словима написато: “Ја се зовем: туга.“

Она још живи са мном; њу убија будућност, а мени нада у њу живот подржава, она ће ме од туге и ослободити а тако и осталу Србадију моју.

 У Рисну, пошљедног марта 1888.

Дионисије Миковић