Полазак у бој

Пјесме новог црногорско-турског рата¹) 

“С нами Бог разумјејте јазици,

и покарјајте сја. Јако с нами Бог!” 

Полазак у бој

Боже вјечни на свему Ти хвала

Што је Твоја милост нама дала!

На хиљаду девете стотине

Дванаесте од Христа године,

Двадест шестог септембра мјесеца

На Јована Богослова, свеца.

Са Цетиња стола Николина

Ођекнула страшна грмљавина!

Како грми сва Европа чује,

А цијелим св’јетом ођекује!

Топ загрмље звона зазвонише

И полазак у бој објавише.

Краљ Никола уздање робова

Сјајни врсник будућих вјекова,

Прихватио Алај-баријака

Као муња с њим пресјеца зрака!

Бан Митрофан војску благосива,

Алај-барјак Господар целива.

Два-три пута још прес’јеца зрака,

Па призивље младога јунака:

“Ево ти га Поповоћу Марко

Нек сја војсци као сунце жарко!”

Марко прима краљу руку љуби

“У бој! у бој!” тад’ труба затруби.

А музика химну засвирала

“Живио нам!” војска заграјала. 

Краљ стасити очих муњевити

Храброј војсци поче бесједити:

Црногорци браћо и синови

Ловћенскога грома пламенови!

Стражо свете вјере и слободе;

Све Европе у критичне згоде!

О, уздање свагда Србиново

Од кад царство паде на Косово;

Арарате правде и слободе

Од кад’ круна на комаде оде!

Стамбол сједи и у мјесец гледи

Дивни Босфор чаробност му меди;

Пун је љуцког цв’јета од свег св’јета;

Сваког блага свакојега љета!

Пресилио, па му на врх мача

Блиста суза хришћанскога плача!

Нема: ноћи, уранка ни данка

Што ме неће смутити тужана; (у рукопису додато: ка; што постаје тужанка)

Из расуте царевине наше

Гђе зулини турски зацарише! (у рукопису додато: додијаше)

Турци ломе крсте и иконе

Гд је нам цари чињаху преклоне!

Брата нашег на колац набију

Па се пут њег ругају и смију!

Живој ђеци месо одкидају

Па мајкама у уста турају,

Стрижу језик српским младићима

Да не зботе о Неманићима!

Силују им сестре на очима

Бјело лице гтде са зубима!

Мајкама им дојке одрезују

А очеве грозно усмрћују!

Малој ђеци мошнице кидају

Те на муке душу испуштају!

Војско моја, свеуздани маче!

На Дечану свето звоно плаче!

Светог краља ковчег се потреса

Дух нас његов кличе са небеса

А Ђурђевих светијех Ступова

Темељи се тресу од топова!

Дух Немање светог им ктитора

Позивље нас и сад’ од злотвора!

Лазар зове, Сава благосива

За крст часни да се крв пролива!

Српски свеци сви пред Богом клече

Да се ране хришћанске зал’јече;

Да сободе сунце их огрије

Од Косова што се од њих крије!

Милош граје Душан запов’једа

Да већ Турчин у Призрен не с’једа!

Мирко кјличе а грми данило

Да се ни сад’ не би задоцнило:

Да не руше Турци манастире

Ни већ кољу духовне пастире;

Еванђеље и крст да не газе

Да не пљују ни да пут њих плазе!

Завјетима да не ките даме

А просвјетне да не руше храме;

Учитеље расаднике знање

Да не суде на смрт и страдања!

Да не цкврне гробље великана

Наше славе и муках и рана!

Молио сам све Велике Силе…

Да погледну на Балканце миле,

Свога срца да отворе врата

И утјеше хришћанина брата:

Да му Турчин на мукам’ не раја

Христа Бога с душе не осваја;

да потезом својих моћних пера

Људске крви поштеде језера.

Четр года преко тридест више

Обећања њина набројише

Ал’ на томе до данас остаде

А хришћанство под турством пропаде!

Ал’ Балканци н’јесу ђеца мала

Да се с њима свагда збија шала!

С благословом Бога истинога

Балканци ће на злотвора свога;

Позвао сам родну нам Србију²

И славенску братску Булгарију;

Позва Грчку, знања свјетли дане;

На Турчина да сваки устане:

Да силника сложно покарамо

Зулуме му већ правит’ не дамо.

Сви се јесмо потпуно сложили

И за браћу на бој одлучили.

Сви чекају: да ми започнемо,

У то име Бога призивљемо!

А Балканом што сад’ крв потече

Све вјекове нека крвца пече!

Па сад у бој ради Христа Бога

И нашега Србинства милога!

Насљедника ево с вама мога

Кнез Данила грома муњевнога:

С два још сина, два његова брата

Да предњаче сред светога рата!

Ја пред свима, Црногорци драги,

А Бог с нама нека буде благи!

Ал’ вас молим и налажем свима:

Да свег маха не дате срцима;

Да стрпљење не изда опреза:

Јер спасава то многог витеза!

Киван Турчина на нас је одавно;

Јер му с нама не било исправно;

Срца јака, душа му опака,

А првака имаде јунака:

Псују зоре, пријете ноћима

Не шићаре л’ добро зулумима!

Ругају се нама и свецима,

Ропством пр’јете и нашим брдима!

Шта зла раде и ви сами знате

И на срцу тешко осјећате!

Добро ћен ас огњем дочекати

Ал’ сто пута нека сваки плати!

Божја правда и сада нас прати.

У бој! У бој! Бог правди помаже

Завјетна нам задаћа налаже!”

Краљ заврши а војска му врла

“Живио нам!” кликну из свег грла.

Алај-барјак тад Марко развије

А краљ за њим оде понајприје.

За њим војска огњенога жара

Посветници Косова и Цара.

Звона звоне топови пуцају

А јунаци из гласа пјевају.

А прате их црногорске виле

Урес женски од свагда су биле!

Пред свима је краљица Милена

Од свагда је то навика њена.

Насљедница уз њу је Милица

Веселога ка’ Даница лица!

А ту Вјера а ту и Ксенија

И Миркова љуба Наталија.

Прате војску зорне Црногорке

Без уздаха и без сузе горке;

Весело се са војском растају

Небројене благослове дају

А Словенство и тог сретног часа

Ускликнуло ка’ из једног гласа:

Слава! хвала! браћо Црногорци

За слободу и правицу борци!

¹) Ово су успјеси братцке војске док није “Бока” у штампу ушла. С неких обзира и наших околности изоставили смо пјесму “Плач Раје”, која овим пјесмама предходи. Уредништво.

²) До овог часа није објавила рат. Надамо се да ћемо њиним успјесима украсити идућу “Боку”. Боже дај!  

Уредништво

“Бока”велики илустровани календар за год. 1913