Паштровићи
- (Пишу отац Дионисије Миковић и Антоније Вучетић).
–
(Објављено у листу “SRĐ” 1905. и 1906. године)
“SRĐ” 1905.
“SRĐ” 1905.
Паштровићи
су¹) нај јужнији дио чаробне Боке Которске, у којој наставају Срби. Паштровићи
су прошлијех вјекова имали поморско-трговачкијех веза с Дубровником, јер су
чешће њихове лађе долазиле у дубровачку луку трговачком намјером, а у
Паштровићима је наш славни Руђо Бошковић за неко доба проучавао астрономска
питања, те стога и са своје славне прошлости заслужују да нам буду поближе
познати.
Паштровићи
су питоми и убави крај, који се уз морску обалу протеже од рта Завале по сахата источно од Будве до Цмилове улице и до дубраве Дубовице сјевероисточно од Спича. Обала
паштровска протеже се најприје од Завале до испод Бечића источнијем правцем. Од завале може се за пола сахата стићи
у полуостровни
мали, али
са своје
красне околице
симпатични и
врло старински
град Будву, који
се држи
да је
негда био
насеље прастаријех
Фенечана,
обала се
паштровска окреће испод села
Бечића југоисточнијем
правцем све
до своје
границе према
Спичу то јест до Цмилове улице и
густе Дубовице. Цијелу би паштровску обалу препјешачио добар пјешак за четири
сахата.
Са запада опасује Паштровиће дубока и широка морска
пучина, ништа него морска пучина. Са суха далеко на очињем догледу чини се, као
да се небо с морем целива. Кад је сунце на заходу, Паштровићи га угледају, као
да се с морем прстенује а послије као да у море утоне. Тада се она додирна црта
између неба и мора често претвара у убав ваздушан слијев од све то жаркиjијех
до све то блијеђијех шара, које се на неизвјеснијем крајевима стапају и исхлапљују а у
средишту се најживље претапају, рекао би да су небо и море спојени чаробнијем и
шаренијем димом и да је сва природа, кад је гледаш, ништа друго него неизмјерна
модрина под тобом, а недогледно плаветило над тобом, спојено једно с другијем
онијем чаробнијем слијевом. Призор што ни највјештији сликар не би тачно
погодио са својом окретном кишчицом!
Паштровиће
с источне стране поздрави сунце преко кршевитијех, голијех и гором одјенутијех
брда и планина, коју их као дуги вијенац раздвајају од Црмнице, питоме црногорске нахије. Паштровски би крај попреко
препјешачио хитар пјешак за два сахата и по.
Уски
и убави доњи крај паштровски рађа свакијем плодом, јер не само што има и
неколико извора, коју ријечицу као Режевић
и који поточић, као онај крај села Бечића.
Овај крај дава у добријем годинама доста уља и вина и свакога жита. Стока ја
изврсна као нигдје у Боки.²) Главно је опћило за
Паштровиће теста
уз обалу
и море.
Паштровићи
су опћина под судбенијем котаром будванскијем, имају укупно 742 дома и 3723
становника, све чисте благородне српске крви и православие вјере, дио су
протопрезвитера будванскога у епархији боко-которској а раздијељени су у осам
парохија и једну капеланију.
Само
у Ластви има 34 католика, мало не све људи у државној служби и војсци и њихове
обитељи. Имају цркву и жупника.
На
овоме простору према морској обали по брдима и по брдашцима, стрменима и по
равнинама, покрај брзотечнијех потока и извора воде бистрице и разне
ситногорице, више и ниже главног месарског пута наредало се двадесет и шест
мјеста или села или селаца.
А
између и покрај овијех села и селаца, најљепшијем китњастијем брежуљцима и
равницама бијеле се тридесет цркава, тридесет виднијех свједока паштровске
побожности, у којима се пјева Божествена литурђија и остала друга чатенија, а
толико их је ваљда још било, од којијех
се данас само остаци виде, јер их је зуб времена подгризао.
Код овијех села и селаца, а на најљепшијем
осамљенијем положајима истичу се као пет златнијех круна, пет манастира :
Дуљево, Прасквица, Режевић, Градиште и Подластва, пет задужбина Неманића, Балшића и старијех Паштровића.
Манастир Дуљево
са храмом св. првомученика Стефана, задужбина цара Душана, бјеше до при концу осамнаестог вијека најгласовитији
манастир у Боци. У њему је Арсеније II,
српски патријарха, родом Паштровић, ђаковао, искушавао се и замонасио. Овај је
манастир Махмут паша Бушатлија године
1785. на Видовдан изгорио. Манастир лежи као у једном јазу под брдом.
Прасквица
са храмом св. Чудотворца Николе
задужбина је Балше III, и
Паштровићана. Њега Французи похарују
1812. године а калуђере му Димитрију Љубишу
и Петронија Миковића мушкетају пред
Будвом. У њему је живила при свршетку прошлога вијека побожна и учена жена
калуђер, како приповиједа пок. Врчевић у својим приповјестима и пресудама. Ту
је извор Прасквица и море.
Оба
два манастира била су просвјетна огњишта, књижне ризнице и зборна мјеста
паштровске банкаде. Споменута два зулума нанијели су неоцјењиву штету не само
за паштровску, него и за опћу српску хисторију, јер су се најдрагоцјенији списи
чували у њима, а било их је не само од српскијех, него и од другијех
европскијех држава, с којијем је мала паштровска банкада за више вјекова своје
завидне широке автономије много пута у дотицај долазила. То је узрок, што ми
данас морамо трагати за подацима о паштровској хисторији.
У манастиру Режевићу је
храм Успенија Богородице а у манастиру Градишту је храм св.
Чудотворца Николе. Манастир Подласства има храм Богородичина
Рождества.
Режевић
је био за царства српскога угодна гостиница; кад нестане путника, становници
начине од ње црквицу и манастир. Ту је истоимена ријека и млини.³)
Дуљево и Градиште били су од старине филијале
велике лавре Дечана.⁴)
Од споменутијех двадесет и шест мјеста и села два
најзнаменитија јесу: Град Свети Стефан
у сјевернијем дијелу Паштровића и Ластва,
највеће село од свију у нај јужнијем, које у паштровскијем эгодама има своју
особиту страну, осамљену од Светог Стефана и осталијех Паштровића и ми ћемо се
позабавити напoсe с овијем највећијем селом и с онијем малијем градом.
Град је Свети
Стефан (Castel Saп Stefano) стара заједница све браће
Паштровића, свију
села и селаца. Има само тридесет домова и 157 душа. И данас је главно зборно
мјесто и сијело је оппине паштровске. Он се бијели на једном полуострвцу као бијели
галеб на широкој морској пучини. Ово полуострвце, које се зими у острвце
претвори, с три стране море опкољује а с четврте, источне, пружила се пред њим
ситна пјешћина у облику језика, те га везује са сухијем. Но кад зими вјетрови
море узрујају, тад се ово море, невјерно поље, саставља преко пјеска, те у
гради може само, и то с опасношћу, вјешти и опрезни поморац, каквијех
Паштровићи и имају. Гради, банује на кршевитом висорављу и поносно одбија ону
грдну и страховиту навалу морскијех валова. Он се са свога простора и посве
особитог значаја градње може назвати хисторичком ријеткости, која заслужује да
се проучи и опише⁵).
Градић је опкољен с тврдо саграђенијем бедем зидом,
по којем се виде пушкарице, да се кроз њих гађа непријатељ. У њему су биле
саграђене дванаест „кула“ или кућа за 12 паштровскиjех племена. Градић има
тврда врата, а пред њима лијепо поплочану тврду Пијацу. На врху градића бијели се мала црквица светога апостола
првомученика и архиђакона Стефана. Она се вршњачи са постанком градића. До ове
црквице постоји истоимена нова црква. Ова је много пространија. Камен темељац
положен јој је 1880; при том црквеном обреду учествовао је игуман Дионисије
Миковић као помоћник игуману, касније ахимандриту, пок. Василију Перaзићу;
затим је довршена и освећена 1885. године. Она има троочњи звоник у облику
преслице а у звонику му лијепа и милозвучна звона.
У градићу се виде остаци
црквица св. Господњег Преображења, св. Спиридиона и св.
Госпође.
Овај
су градић сазидали Паштровићи негдје у 15. вијеку с плијеном, што су га отели
Турцима на Солијском пољу, при
повратку с которске одбране.
Maњer мјеста с називом град ваљда нема у свијету,
али се Паштровићи с њим поносе као остатком сјајне прошлости и свједоком
јунаштва, прегнућа, свјести, слоге и љубави у истини заслужнијех и славнијех
предака.
Печат oпћине
паштровске носи лик св.
архиђакона Стефана.
Опћински
уред сада је смјештен у кући, у којој се родио на дан првога српскога
архиепископа и просветитеља св. Саве
Неманића, а 1823. године, Висарион
Љубиша заслужни црногорскобрдски митрополит, који се је упокојио 14. априла
1884. године на Цетињу.
Друго је главно мјесто у Паштровићима Ластва Кастел-Ластва а називље се
најчешће Кастио. Ово је село при
мору, најљепше и, како рекосмо, највеће, јер ниједно друго село у Паштровићима
нема толико домова, 62, ни толико душа, 494, колико Ластва, а има много мјесне трговине.
Послије рујне и веселе
зоре поздрави га сунце својијем сјајем преко високога Ђурђевога брда.
Посљедњи поздрав пошље му косимице брдом Поздријемежем. Са сјеверне
стране бани се над њим брдо Бабац, а на југу га краси море, а од срџбе
његове брани га Мало брдо.
На подини Поздријемежа,
и као да је при њему прирастао, уздигао се над морском разином кршевити
брежуљак Лазарет. Паштровска банкада негда
допусти пријашњој млетачкој републици да у доба свога цвијетања на том брежуљку
сагради лазарет. Од тога времена се и називље тијем именом. О њ се крше бијесни
морски валови, те он од њих брани Каштио
са западне, као што га брани с Јужне стране споменуто Мало брдо. Игуман
Дионисије познаје још живијех старијех Паштровића, који су у Лазарету, на
повратку из Цариграда, кад су у истоме владале кужне болести, морали да
издржавају кварантину. Храну су им
довозили барком (лађом), а они је
испотезивали конопима.
Пред
Лазаретом постоји мала, али тврда грађа
Каштио. У Каштио се улази сухијем а
из њега се пролази у Лазарет дрвенијем мостом. Између Каштела и Лазарета јечи
море, кад им се оподини страшни његови валови крше. По овоме Кашћелу носи име
ово село; што нам свједочи да је Каштио старији од села.
Кад
је Махмуд паша 1785. године с војском
овдје отпочинyo⁶), постојао је овдје при обали само по који магазин, у које су
становници с Мединова Крша и из
горњијех паштровскиjех села с мора искрцавали и смјештали своје ствари. Сада
при обали, а у дужини од Кашћела до Малога брда наредале се 42 лијепе, у
тврдо саграђене, двоподне и троподне породичне куће! А више овијех по
брежуљцима, по стрменицама и по равницама растркане су 22 такођер породичне
куће; а у ове спада и мали скуп кућа Мединов
крш, ваљда тако прозванијех стога, што је мјесто обилато с вељијем кршима и
што ту само Медини обитавају. Мјесто има изглед симпатичне варошице, а XV.
вијека имало је само педесет кућа.
У селу постоје православна цркве Св. пророка Илије и св. апостола Томе, а бивша православна црква св.
мученика Вида сада је римокатоличка,
али без ниједнога припадника паштровића. Село је парохија и саборна му је црква
св. Илије. Копалиште му је скоро и
лијепо саграђено пред филијалном црквом св. Томе.
Према селу на широкој морској пучини постоје два
мала острвца, као да су из мора изникла и зову се Вели и Мали Катич. Овдје је са суха препливао Ђуро
Греговић и спасао се од Махмутовијeг
Турака⁷). Од те године постоји на Катичу
трећа православна каштеластванска црква св. Неђеље.
Село
има основну школу и српску читаоницу и поштарскобрзојавни уред; а у самоме
Лазарету и Кашћелу постоји и једна посада ћ. и кр. војништва.
Остала су села: Бечић,
родно мјесто светога Стефана Штиљановича,
посљедњег паштровског кнеза (и
српскога деспота). Родна му је кућа постојала на дну села више самога морскога
пијеска, а између црквице св. Томе и села Видов дола. Покрај кнежеве куће пролазио је и у море
се слијевао истоимени поток, који зими набуји а љети пресуши. Уза саму стојбену
кућу имао је кнез Стефан житни млин.
Испод куће постојао је пут, којијем се ишло прије, но што је влада отрагу 25
година прокрчила „нови пут"; на његовој доњој јужној страни остаје мјесто
родне куће кнеза Стефана. Игуману су
Донисију старци казивали и он је запамтио зидове ове куће. Штета што се она
није од воде обезбједила и сачувала. На висоравњу код црквице св. Томе
Паштровићи су почели градити цркву у спомен свому св. кнезу. Њ. Пр. господин Герасим
Петрановић, епископ, на то их је побожно дјело охрабрио лијепом
архипастирском посланицом; али је они и још недоградише! Светац је укопан у
Шишатовцу у Фрушкој Гори.
Друга
су села: Видов до и Подбадац. Ово је посљедње село родно
мјесто Стефана Калађуревића, сестрићa
Стефана Штиљановића а нама познатога из „Скочи
дјевојке“ од златног пера пок. књижевника Стевана Митрова Љубише.
Даље
су села Куљачи и Дабковићи. У овоме посљедњему селу налази се у доброме стању родна
кућа Арсенија III., српског патријарха, његови су се стари доселили овдје из Црне Горе и поријекло им је у Брдима. Њихово старо презиме, с којијем
су у Паштровиће дошли, било је Черни,
Црнци и Црнокућићи, како је кому од ова три милије било. Кад их млетачка
влада није могла да полатини, а она им полатини презиме с пријеводом Кажанегра
(Casanegera), као што им се потомци у Паштровићима и данас називљу. У некијем
старијем паштровскијем писмима из 17. вијека, која су долазила у руке игумана
Дионисија, називали су се и потписивали у опћe Црнци, а поједини Црњак, а не Црно кућићи, ни Црнојевићи. Видјели
смо да се Арсеније замонашио у гласовитоме манастиру Дуљеву. Ова је у близини
села Дапковића а онда је био у најљепшем цвијетању. Свјетовно Арсенијево име
бјеше Алексије. Он једном као патријарха по једноме своме сроднику, који му је
ишао на виђење, пошаље новаца, те се је ова кућа оправила тако, да и данас
одваја између осталијех сусједнијех својом тврдом спољашном љепотом и
унутрашњијем распоредом.
Даље
су села Челобрдо, Подличак, Пржно, Ђенаши, Врба, Тудоровић, Близикуће и
Дробнић. Под овијем посље дњијем селом, покрај самога мора, постоји онај Дробни
пијесак, на којему је слободна
паштровска банкада слободно и сложно ријешавала послове своје мале отаџбине.
За
њима су села Ријека Режевић и Крстац. Под овијем посљедњем постоји Скочи —
дјевојка, висока греда, над морем нагнута, а тако прозвата, јер се с ње, како и
Стефан Митров Љубиша рече, земаном стрмоглавила дјевојка, да учува поштење.
Даље су код Крстaца села Катун, Чами-до, Жуковица, Брда,
Новосело и Грабовица. У овоме посљедњем селу постоји кућа, у којој се међу собом
свадише и погинуше сватови. Тај жалосни догађај ускрснуло нам је пред очима
златно перо пок. Вука Стеванова Врчевића, Ришњанина, у својијем приповјеткама.
Кућа је у тврдо саграђена и постоји на горњој страни пута, који води у
Новосело. Кад је отац Дионисије у њу ишао као ђаче светоуспенскога манастира
Режевића, она је тада била стојбена кућа
и својина
саплеменика му
Николе Греговића. Он није имао мушкога порода, па не зна коме сада припада.
И још су три села у Паштровићима. А то су:
Калуђерац, Буљарица и Голубовићи.
У Калуђерцу постоји родна кућа попа Рада Андровића,
којега народни књижевник Љубиша згодно назва Нови Обилић, Јер 15. јуна 1785.
године пође под шатор вјероломному Махмут паши Бушатлији, који бјеше својском
починуо у Кастел Ластву, и штеде да му с огњем из пушака срце изгори, питајући
га најприје:
А гдје ти је вјера,
псето
Безаконo и проклето?
Па:
Потегнуо пушци страже,
Да пролије крвцу злице,
Ал' прискочи паши
враже:
Шкрока пушка без
варнице !
Па он ћаше да зубима
Коље пашу пред Турцима!
–
Ал' га Турци ухватише
И пред пашом погубише.
У наручје Обилића оде,
Ој слави га, слави,
мили роде ⁸)
На крају села Голубовића а близу Цмилове улице виде
се високи зидови с великијем прозорима од куће, из које је проучавао звијезде
астроном Руђер Бошковић, Дубровчанин. То мјесто беше у некијем географскијем
картамa забиљежено са имемом Torre Bošković (Бошковићева кула).
Ниже
ове куће, на једно по километра даљине, а при само Дубовици, постоји кућа
Кањоша Мацедоновића, познатог нам из приповијести покојнога Љубише. Ту сада
стоји породица Oџићa.
(Свршиће се).
“СРЂ-SRĐ”-1906.
II ⁹
Из
топографскога описа Паштровића лако је разумјети да су Паштровићи имали улогу прилично знатну и често
дичну у хисторији земље између Арбаније и Далмације. Наша је намјера стога да
овдје исприповједимо неке главне згоде овога краја почињући од најстаријех времена
прије сеобе Срба па све дајбуди до половине XVII. вијека и да се осврнемо и на
црквене прилике.
у
Паштровићима су прије Христа наставали Илири, који су по нашијем земљама
допирали до Крке на сјеверозападу, а до у Арбанију на југоистоку простирући се
уз источну обалу Јадранскога мора до далеко у копно. Илири бјеху јуначки народ
и вјешти поморци; али након осам или девет крвавијех и дугијех ратова падоше
под римско господство. Више пута устајаху жедни слободе, док коначно не
постадоше римском провинцијом. При коначној диоби римскога царства Паштровићи
са свом „Горњом Далмацијом“ остану источному (грчкому) царству.
Кад
свршетком V. вијека по Хр. источни Готи освојише Италију, бјеше њихова и земља
на истоку Адрије, те и Паштровићи а Хоти, крај на подини горе Проклетије на
сјевероистоку Скадарскога језера, помиње име Гота, док их опет не истисну Грци
VI. вијека. Затијем дође Обарска (аварска) најезда, те Обри ставише под своје
иго наше земље; до Будве се настанише остаци Авара, те се овај град звао у
средњем вијеку Будва Аварска. Цар Ираклије позове VII. вијека Хрвате и Србе да
потјерају Обре из нашијех земаља, те даде амо на југу Србима земље, које они
раздијелише на четири жупаније: на Неретванску, од Неретве до Цетине, на
Захумље, од Дубровника до Неретве, на Травуњу, од Дубровника до Котора и на
Дукљу, од Котора до Драча. Кад се Срби спустише на југ, дванаест српскијех
племена Паштровића запремише крај уз морску обалу од Будве до прама Спичу, а
њихов се нови завичај по њима назове. Паштровићи бјеху само мали дио Дукље,
једне од четирију области, које цар Ираклије бјеше дао Србима увјетом да га
признавају врховнијем господаром.
Паштровићи
бјеху од старине, као и остали Словени, тежаци и обрађиваху земљу, која им у
благој клими и натопљена потоцима и изворима рађаше и обилно. Али бјеху од
старине и јунаци и покојни Љубиша приповиједао је године 1845. у
Српско-Далматинскоме Магазину, да су Паштровићи и онда, кад је он био младић,
били најбољи јунаци у Боки. Они су били јунаци и на мору
и врло вјешти бродари. Море, уз које се простираше њихов нови завичај, нуђаше
им се као опћило с оближњијем крајевима да лађама плодове своје и остале Дукље
разносе на продају и да потребите ствари из туђине увозе. Поморство, којијем се
разликоваху од загорскијех Срба, суплеменика у Дукљи, и море, које излагаше
навалама туђинаца убаве и богате им обале и заједнички род њиховијех дванаест
племена, понука их за рана да живе у заједници и да мисле на своју одбрану
градећи утврђена мјеста.
Имали
су радшта Паштровићи и да мисле на одбрану, јер већ IX. вијека како приповиједа
Порфирогенит, Сарачени у Африци наоружаше око четрдесет бродова под заповиједи
Гелбе и друга му и доједрише у Јадранско море, па се оборише на наше крајеве и
освојише Котор, Росе и Будву и поробише и поплијенише што им бјеше могуће, те и
Паштровићи у непосредној близини Будве осјете за стално њихово бјеснило.
Да
се вратимо на цара Ираклија. Послије његове смрти године 641. сви се српски
жупани ослободише мало по мало од грчке власти; а Порфирогенит приповиједа, да
су се Дукљани ослободили од грчке империје за цара Михајла II. (820-829).
Српски се жупани покоравају из почетка свому великому жупану у Србији (у
Десници). Али се послије почеше извлачити из његове власти и тако Михајло
Војславов једанаестога вијека постане великијем жупаном Дукљанскијем. Њега
наслиједи Бодин. Иза смрти овога посљедњега Дукља с Паштровићима паде опет под
господство грчко. Али син рашкога жупана Теше, Стјепан Немања, који се беше
почетком XII. вијека родио на Рибници у Зети, постаде 1159. великијем жупаном
рашкијем и ослободи од Грка српске земље и заједно своју жупанију Дукљу с
Паштровићима. Дукља, или Зета, то је оно што се сада зове Црна Гора, премда
границе нијесу исте. Потомци Стјепана Немање владали су Дукљом и Паштровићима
све док изумрје њихова династија а остављали су у Паштровићима задужбине за
манастире. Повеља, коју 15 марта (1305-7) у Котору издаде Стјепан Урош (Милутин
Неманић VII., владао 1275-1321), син Хеленин, и којом потврди калуђерима у
Паштровићима нека села и неке земље, те му их бјеше мајка оставила за
манастире, доказује и да су Паштровићи били под српскијем владарима из куће
Неманића и да су Неманићи чинили задужбине за манастире и цркве у овом крају.
Да су они владали с Паштровићима доказано је ријечима сада наведене повеље,
којијем Стјепан Урош изричито каже, да је у Паштровићима прије владала мати
Јелена: како 1є ѡладала госпогіа ми мати кралица ІЄлена; или како
Фарлати наводи ову повељу, коју је он из италијанског пријевода превео на
латински: quibus iп
lociѕ dоmіnаbаtur mea mater domina Helena, доказано је такођер да је и он ту
био господарем, јер као господар потврди повељу мајчину и издаде заповиједи за
вршење своје краљевске воље. Послије овај исти Стефан Урош даде свому сину
Стефану Дећанскому (Урош III, Неманић VII) сву Зету,
да с њом влада, дакле и Паштровиће. Дећански пако, да награди свога сина Душана
(послије Цар Душан Силни) што се јуначки борио у ратовима с Бугарима ис Грцима,
дарова му обје Зете, дакле и Паштровиће, да утолико с њима влада за његова
живота.
Дукља
течајем времена прозва се Зета (Зента, Зедда), а доби ово своје име од ријеке
Зете, која се присаставља Морачи на сјеверозападу од Подгорице ниже Дукље. Зета
се дијелила на Горњу и Доњу. Горња је била сјеверни дио до утока Зете у Морачу
а Доња била је већином равница, утоку Зете на југу а протезала се на западу до
мора и захваћала је Паштровиће. Зету спомиње већ почетком XIII. вијека год.
1208, свети Сава у житију свога оца.
У
Зети се појави нова династија Балшића иза смрти цара Душана Силнога (
1356), док му још бјеше жив слаби син Урош (Неманић X.), за којега се српско царство
распаде. Балшићи бјеху потомци Неманића по танкој крви, то јест по једној кћери Вукановој (Неманић II.). Први бјеше
Балша І., властелин српски родом из Зете, стога назван Зећанин, који из почетка имаше само једно
село. Иза смрти Душанове (1356) освоји Скадар и доби сада или прије Доњу Зету до
Котора под врховнијем господством српскога владара и тако постаде господаром и Паштровића
а умрье године 1360, Његови синови Страшимир, Ђypaђ и Балша II. наслиједише оца у Доњој
Зети и у Паштровићима а послије освојише и сву Горњу Зету и много другијех земаља.
Ђурађ стече год. 1367. град Будву, узме наслов будванског кастелана, те му имање
Будве, Паштровића и другијех крајева на мору даде излику да с браћом узме наслов baroni della Schiavonia мarittіма, баруни поморске Србије. Послије Балшић
и Паштровићи играху знатну улогу у питањима града Котора. Которани били су год.
1370. замолили Људевита Великога, краља угарскога, за заштиту и примили је. Али
то и други узроци уплетоше краља у рат с Млечићима 1378. године. Они одаслaше у Јадранско
море бродовље под Ветором Писанијем које подсједе Котор. Паштровићи
дођоше у помоћ Млечићима, који искрцаше војску, те након трократног јуриша заузеше
град у недјељу 13. августа 1378, те га Писани даде оплијенити. Течајем рата Дубровчани
бјеху уз Људевита, вјерни уговору од 1358. године, и позиваху Которане да се изневјере
Млечићима. Которане из почетка бјеше страх, да не би Паштровићи и други дошли опет
у помоћ Млечићима, али се напокон придружише непријатељима Млечића.
Миром у Торину између људевита и Млечића Котор дође у краљеве руке. Сада стигне
Паштровиће краљева освета. Војска угарска продре у њихову земљу, освоји им два кашћела,
уништи им све повластице, поплијени им и попали вас крај, те поубија становнике,
тако да остадоше жива сама дјеца, од које потекоше познији Паштровићи.
Од
три брата Балишића посљедњи умрье Балша II. 1385. године.
За
Ђypђa II, њихова насљедника, Турци год. 1386. ударише
на Доњу Зету, то јест на околину Будве, Бара и Скадра, и на Горњу Зету а Паштровићи
јамачно оћутише њихов нападај. Кад године 1405. умрье
Ђурађ ІІ., наслиједи га Балша III. Али у
толико већ од прије Млечићи, који су похлепно пружали руке на туђе земље и већ се били спознали с Паштровићима
и били им сусједи, почеше настојати да запреме Доњу Зету и Паштровиће и Будву. Брзо
се између њих и Балше III. догоди свађа, те овај мора де бјежати из Зете,
те тако Млечићи добише и Будву и Паштровиће. Балша се ІІІ. ипак опет врати у Зету а рат
се с њима понови тек касније.
Балша
ІІІ. хтједе оставити себи спомена задужбином за цркву и манастир у Прасквици, јер
20. дећембра
1413. у Будви пред много свједока издаде повељу за градњу овога манастира и цркве
Св. Николе, коју је издао Јиречек у Споменику год. 1892; тијем би се морала држати
за подметнуту она коју Фарлати наводи од 15. марта 1310 (1307) и која се приписује
Стефану Урошу.
Посљедњијех
година свога живота бјеше Балша III. опет у борби с Млечићима,
пак 1421. уговори примирје с њима ; затијем остави на мјесто своје Стефана Црнојевића,
сродника му по женској крви, и пође у Србију к ујаку свому, Стефану Лазаревићу,
деспоту српскому, гдје и умрије.
С
Балшом III. изумрье династија Балшића. Стефан Црнојевић пође у Пуљу а Млечићи
заузеше сву Доњу Зету, те и Паштровиће и Будву, коју је Балша био год. 1398. предао
Млечићима. Деспот српски Лазаревић бораше се
с Млечићима још године 1422. али лукавост Млечића поради да се Паштровићи одметну од
свог српског господара и да се заборављајући народну слободу од толико вијекова,
придруже туђему народу, то јест млетачкому прождрљивому лаву, као што се њему био
предао и Котор 1420. године и тако је деспотова војска потучена мјесеца дећембра 1422.
Рат
трајаше још године 1423. а деспотовом војском заповиједао је Ђурађ Бранковић. Ово је година, кад су
сви Паштровићи (осим можда самијех становника Кастелаcтвe) признали господство млетачко
и уговорили увјете о предаји. Млечићи сада уговорише мир, јер им је Ђурађ био подсједнуо Скадар и довео их
у велику невољу, а Паштровићи су се залуду трудили да се не склопи овај мир.
Мјесец
дана прије но што стигне Ђурађ
Бранковић с воjском у Зету, Паштровићи почетком марта 1423, сва властела њихова
окром можебит самијех Ластваца, сакупише се на збор код својијех млина под Дробничем
на Дробноме пијеску да вијећају о погодбама своје предаје Млечићима, те одлуче да
признаду млетачко господство и да новијем господарима положе присегу вјерности и
да придрже себи неке повластице. Стога изабраше на збору дванаесторицу властеле,
да пођу на млетачку галију, којом је заповиједао Фрањо Бембо, млетачки врховни заповједник
на мору (capitano generale del golfо),
и да с њим уговоре погодбу вјерности и предаје; у ту сврху им даду потребите налоге
и напутке. Та властела (13) бјеху: Дабистрић Алексић Радић, Милковић Иваниш Русанић,
Иван Рашковић Калађурђевић, Новак Црнац, Петар Главоч, Горач Буран, Кањос Мацедоновић,
Царинои Новаковић, Близач Вацата, Драгоевић Радич Тудоровић, Бабјан Буљановић и
Новак Томић. Они пођоше на млетачку галију и како бјеше одлучено у паштровскоме
збору уговорише погодбу „слоге" и предаје с Млечићима
и положише у руке Франа Бемба, заповједника галије, заклетву вјерности у име свију
Паштровића. То се догоди 4. априла 1423.
Прије
но што се упознамо с уговором паштровске предаје, умјесно је сада да кажемо, како
су се од старине управљали Паштровићи. Приповиједа се да су они били врста
савеза властеле раздијељене на дванаест племена и да су већ од Стјепана Немање уживали
становите повластице, које им бјеху удијелили прије српски владари, па сада признали
и потврдили Млечићи. Они су се управљали као oпћина
за све, што се тицало јавнога реда и добра, обране земље и судбене управе. И повластице
и трговачка слобода и црквена управа и остало бјеше у њиховијем рукама. Између различитијех
кашћела или градина, које су служиле на обрану
савезне земље, бјеше Шушћепан (Свети Стефан), који се управ може
назвати савезно мјесто паштровско.
Они
су имали комунитат, то јест вијеће, које састојаше из властеле, а звало се такођер избор или банак, или банкада,
те је бирало за управљање посала четири судије, неколико војвода или капетана и
једног канџилијера и вићеканџилијера за опрему писарскијех посала. Паштровићи
се у својијем јавнијем писмима називљу: судије, војеводе и властеле, судије и банак,
судије и сва комунитат, суђе
и вас збор. Печат њихове опћине био је у млетачко доба Лав св. Марка.
Али
Ластва чинила је пријашњијех времена, дајбуди од млетачкога доба, oпћину
нaпoсe и њe управна власт звала се “суђе и војеводе од комунитати од Ластве”. Ова
oпћина имала је и свој особити грб, који није
био млетачки лав, него Светац.
Изван
је сумње, да су се Паштровићи прије XV. вијека управљали сами, прије но што признаше млетачко господство,
и да су од најстаријех времена уживали неке повластице, јер су им их Млечићи
потврдили онда, када су им се предали, премда све те повластице, окром двије, нијесу
ништа особито. Тврдњу Паштровића, да су им повластице биле зајамчене од различитијех
владара, почињући од свршетка Ш. вијека по Хр. до свршетка XIV. вијека, примише
Млечићи као доказату. Али најстарије повластице, напоменуте од Паштровића, постају
пред нашијем очима подметнуте, кад само помислимо на превратне промјене, што су
се збиле по Далмацији од доба краљице Теуте унаприједа, све док су се у јужној Далмацији
и по граничкијем земљама настанили Срби и основали и развили своје особите власти.
Паштровићи
су тврдили петнаестога вијека, да су од цара Диоклецијана године 300. по Хр. добили
прву повластицу, којом их он опрости сваке забаве (angaria) по своме царству. Ту би им повластицу био дао Диоклецијан,
кад, станујући у Бару, утемељи Дукљу! Ту би им повластицу били потврдили цар Константин
350. године, Јустинијан 530., Константин или Карло, краљ угарски, 870., цар Василије
Маћедонски
871., цар Никифор, 960., цар Алексије 1100, и цар Изак 1206. и Фридрик Барбароса,
цар њемачки, био би исто учинио 1275. године.
Нешто
више, тачније и темељитије приписаше Паштровићи краљу српскому Стјепану (Стјепан Урош
I. 1243-1276), јер да им године 1266. удијели право да сами суде. Још више приписаше
цару Душану Силному (1331-1356), јер да им је он даровао два кашћела
у Паштровићима, т. j. Ћeлобрдо
(Castel Monte Nudo) и други прама дољачама
(verso lе vаllаtе) и допустио да суде
сами и у грађанскијем и у казненијем стварима. Природно је, да су вјеројатни наводи
Паштровића из овијех посљедњих времена, јер у другој половици ХІV. вијека били су
Паштровићи под личном заштитом српскога краља.
-
Виђимо сада погодбе уговора од 4. априла
1423. Те су погодбе биле:
1.
Паштровићи имаду право да бирају себи кнеза (rettore)
између својих земљака. Кнез имао је бити у Паштровићима судац у грађанскијем и казненијем
стварима и владати се у тому по обичају и по статутима.¹¹)
2.
Паштровићи ће
долазити у војничку службу млетачку од Бара до Котора и њихова околиша, кад Млечићи
буду водили рат за обезбјеђење паштровскога краја, или у коју другу сврху.
3.
У котару Скадарскоме Паштровићи ћe cтати осам дана о своме трошку у млетачкој
служби.
4.
Сваке године плаћаће Млечићима по дванаест сребрнијех новацa
за сваку кућу по староме обичају и како су плаћали и прије свому господару.
5.
Паштровићи су прости плаћања царине, по свијем млетачкијем земљама у којемудраго
мјесту и за сваку трговину.
6.
Да опат бенедиктовачки Ратачке Богородице (Sutomore
di Spizza, Santa Maria di Rataz), који припада паштровскому крају, има бити
признат као опат и не смије бити лишен ове опатије.
Млечићи
овијем уговором обећаше:
1.
Да ће од године до године потврђивати паштровског кнеза.
2.
Да ће оставити Паштровиће слободнијем, штитити њихова права и земље и, ако би
им кoгoд oтeo коју земљy, потјераће отимаче са земаља и повратиће их Паштровићима.
3.
Кад Паштровићи буду у млетачкој војној служби у скадарскоме котару више од осам дана, Млечићи
ће
им давати плату дневно или мјесечно, како и другијем плаћеницима.
4.
Ако би настао рат с Турцима, те би они продрли у Паштровиће и присилили да се разбјегну, Млечићи
ће
их заклонити и настанити по својијем најближијем крајевима, н. пр. у Котору и по
другијем оближњијем мјестима и даваће им плату, да живе као и остали плаћеници,
или како се боље свиди Млетачкој влади.
5.
Млечићи не смију уступити паштровски крај ни његове људи ни српскому деспоту, ни
никому другому, кад би с деспотом уговорили мир.
Гледе
ове погодбе треба примјетити, да још трајаше рат између Млечића
и Ђурђа Бранковића, кад су Паштровићи склопили овај уговор и да су тек касније
Млечићи учинили мир с Бранковићем а Паштровићи се трудили, да не дође до тога мира,
како смо већ прије наспоменули.
6.
Млечићи, кад прихватише овај уговор, морали су Паштровићима дати одмах 20 труба
вунене свите за 50 хаљина и педесет хаљина, да их могу носити.
Дужд
млетачки Фрањо фоскари потврди овај уговору своме двору у Млецима дукалом од
14. маја оне исте године 1423.
ІІI.
У
пријашњем дијелу видјели смо, како су се сви Паштровићи
окром Кастелаcтвe предали Млечићима 1423. године. Сада нам је ред да приповједимо,
како им се и Кастеластва предаде 1442. год. и које су везе опстојале између Паштровића
и Кастелаcтве у касније доба и како су са стране Млечића
вршене до XVIII. вијека повластице подијељене једнијем и другијем.
Стефан
Лазаревић иза смрти Балше III, био је оставио Зету своме сестрићy Ђypђy Бранковићу, пак га именовао и деспотом
српскијем при својој смрти год. 1427. Али Бранковић као деспот морао је признавати
господство турско. Стога Зећани,
да буду слободни од Турака, узеше за свога господара Стефана Црнојевића с насловом
војводе, те тако Црнојевићи завладаше Зетом иза Балшића, Стефана Лазаревића и Бранковића. Бранковић
имао је другог пречег посла а да се бори одмах с Црнојевићем. Али послије га прoгaњaxy
Турци, те се он бојаше њих и самог Стефана, који бјеше освојио Паштровиће.
Стога остави своју земљу и мораде се скитати по туђини. То би први пут године
1440. и 1441, те дође у Дубровник, гдје 26 јула 1441. остави у закладу много блага.
Умре у Смедереву год. 1456.
У
ово вријеме првога бијега Борђа Бранковића спада уговор Кастелаcтве с Млечићима.
Везе Кастелаcтве с Млечићима разликоваxу се од онијех, које су остали
Паштровићи имали с њима. Становници овога Кашћела мјесеца септембра год. 1442. пошаљу
своје одасланике провизору млетачкому Марку Гену, у млетачки око, који Млечићи
бјеху поставили против Бара. Одасланици дођу у око да им предаду каштио са свијем
његовијем педесет домова уз признање некијех повластица. Стога су им Млечићи морали
потврдити све њихове обичаје и признати им право да бирају своје суце; потврдити
им све непокретнине, земље и међе. Одасланици се пaко обавежу, да ће бити подложни
у свему млетачкој власти у Котору и да ће свака од педесет њиховијех кућа,
изузимајући пет, плаћати Млечићима по једну перперу на годину.
Фрањо
Фоскари, млетачки дужд, потврди ову погодбу предаје дукалом од 14. августа
1443. а сто и шездесет и четири године послије, т. ј. год. 1607., Иван Бембо, млетачки
врховни поморски капетан, кад бјеше пред Будвом са својом галијом, потврди опет
писмом од 3. јуна у име млетачкога дужда све повластице Кастелаcтвe на молбу ње
становника.¹²)
Године
1451. Млечићи обезбједе имовину Которскијех земаља, Паштровића и Будве још једнијем уговором,
и то са Стефаном Црнојевићем. Стефан бјеше ратовао као савезник Скендербегов против
Турака а борио се такођер и са Херцегом Стјепаном. Кад Црнојевићу паде син у херцегове
руке, склони се да уговара мир с Млечићима, да само ослободи сина, и дужд Франо
Фоскари својијем писмом 17 јула 1451. утврди мир. Овијем миром била је намјера Млечина
не само да обезбједе своју досадању имовину, него и да одаље од мора Зету стечењем
Грбља (преко којега само могаше Зета још допирати до мора) и учинити Црнојевиће
млетачкијем плаћеницима да држе упокорности Паштровиће и друге становнике околнијех крајева.
Увјети
овога мира бјеху:
1.
Стефану Црнојевићу оставља се Горња Зета и признаје га се за војводу.
2.
Даје му се наслов млетачког капетана и годишњу плату од 600 дуката.
3.
Даје се плата и његовој браћи и још двојици племића.
4.
Војвода је дужан не дирати у которске земље ни у оне другијех градова (дакле ни
Паштровића).
5. Војвода је дужан да са својијем људима дође у помоћ
Млечићима, кад га зазову а и Млечићи су дужни доћи њему у помоћ против његовијех непријатеља
и настојати око ослобођења сина му.
6.
Црнојевић ће настојати да се поврате у послушност млетачку Грбаљ и друга мјеста
которске околине.
7.
Ако мјеста околине Которске оступе од млетачке послушности, дужан је Црнојевић да
их поврати под млетачку покорност.
8.
Војводи Стефану исплаћивање се годишњи дукати, само ако буде вршити увјете мира.
Он се морао заклетвом обавезати да ће се држати овога уговора.
Одмах
деси се пригода да се примијени ова погодба мира. Сви Паштровићи су се били побунили
против Млечића год. 1452.¹³) Сама Кастеластва остаде мирна и вјерна. Стога Паштровићи
нaвaлише на Ластву и запремише јој куће и земље. Стога гласници из Ластве пођу на
тужбу у млетачкога дужда. По одлуци вијећа умољеника, којему бјеше подастрто питање,
млетачки дужд дукалом од 16. маја 1452. наложи млетачкој власти у Котору и војводи
Стефану Црнојевићу да даду повратити становницима од Ластве њихове куће и земље.
Стефан
Црнојевић имао је два сина : Ива (Иван-бега) и Ђурђа.
Иван постаде господарем Зете год. 1471. Дванаест година послије прве навале на Ластву
год. 1464. Иван Црнојевић¹⁴) скочи на оружје против Млечића: сви становници Боке, од Котора до Бара, и сами Паштровићи, побунише се
тада. И овог пута сама Ластва остаде вјерна Млечићима. Остали Паштровићи
нaвaлише сада на Ластву, освојише јој земље, отеше јој лађе, попалише куће, посјекоше
винограде и потјераше становнике. Становницима Ластве не остаде друго, него да се
заклоне на млетачко земљиште и замоле Млечиће да им буду по уговорима повраћене куће
и добра.
Дужд
млетачки, Крсто Мауро, по одлуци вијећа умољеника нареди дукалом од 23. фебруара
1464. кнезу которскому Евстахију Балби-у, да потјера Паштровиће из Ластве, да поврати
куће и добра бјегунцима и да им исплати из которске коморе двадесет и пет перпера
од оног износа, што плаћају сваке године млетачкој власти по једну перперу за сваки
дом и нареди да се то има унаприједа чинити сваке године. На овај начин Ластви порад
навале са стране Паштровића би смањен данак¹⁵.
Није¹⁶)
само у већ приповиђенијем
приликама избило на површину несугласје између Паштровића и Кашћелана
него и много касније на почетку ХVІІ. вијека. Видјели смо да су се остали Паштровићи
били прама Млечићима обавезали, да ћe их као плаћеници
служити у војсци. Тако су године 1607. Паштровићи били у војничкој служби на стражама
под својијем капетанима, те том приликом бјеху присилили Кашћeлане, да им и они дођу у војничку службу
на стражу. Али Кашћелани не хтједоше се подврћи тому захтјеву,
јер он по њиховој тврдњи вријеђаше њихове повеље. Стога се Каштеланске власти скупе
у вијеће и пошаљу у ректора и провидура млетачкога у Котору на тужбу као своје заступнике
Стефана Медина, Николу Миљевића, Бурђа Медина и Стефана Руцовића.
Млетачки
ректор и провидур у Котору, Тома Контарини, увјерен о праведности захтјева Кастелаcтве,
нареди Паштровићима писмом од 20. јуна 1607. да оставе
у миру Каштeлaнe и да их не силују у службу, јер да је то противно њиховијем повељама.
Пошто
му Паштровићи бјеху послије управили уток против овога ријешења, он урочи расправу за
дан 5. јула исте године у владиноме двору. На ту расправу пријаве се обе странке,
и Паштровићи и Каштeлaни. Као заступници овијех дођу Никола Медин и Стефан Руцовић
с адвокатом Марином Болицом, а за Паштровићe Лука Плешта и Никола Андријин с адвокатом
Вицком Пасквалијем. Млетачки ректор и провидур прими разлоге и мнијење обију странака,
али одлучи у прилог Каштелана на темељу повеља и исправа.¹⁷)
Кад
се Паштровићи предадоше Млечићима 1423. године, извојштише за себе слободу трговања по
лукама под млетачком власти просту царине. На темељу овог уговора они послије извожаху
свој трг у Млетке и у друге млетачке луке. Али се почне догађати већ у другој половици
XV. вијека наметање царине са стране млетачкијех службеника. То им се по свој прилици
догоди у млетачкој Боки Которској и Арбанији. Стог узрок¹⁸) а пошаљу Паштровићи
у Млетке год. 1481.
у
дужда Ивана Моценига своје посланике, да се туже на ову повреду уговора. Дужд им
призна темељитост тужаба, те нареди својом дукалом од 20. дећембра 1481. млетачкому ректору у Котору
и начелницима у Будви и Бару и друговдје по Далмацији и Арбанији, да опслужују погодбе
склопљене с Паштровићима и да им не намећу никакве царине на трг, који из своје
земље донесу на продају.
Али
након сто и више година млетачке власти бјеху већ заборавиле, да су Паштровићи
прости сваке царине и свакога намета, кад дођу у Млетке или у друге млетачке луке
са својијем лађама крцатијем природнијех производа из Паштровића и догађало се,
да су они морали донапокон плаћати и у Млецима увозарину за своје производе.
Паштровићи,
који нијесу хтјели подносити оваке повреде својијех повластица са стране млетачкијех
власти, скупише се године 1593. на паштровски збор, да вијећају о питању и одлучише
да пошаљу своје посланике дужду млетачкому, да му наспомену старе повластице и да
се туже на њихове повреде. И тако Јово Стефанов, Николу Радов, Стефан Поповић и
Бура, Лучин бише изабрати на збору да као паштровски посланици пођу у Млетке и прикажу
дужду Петру Ланду тужбу своје браће. Она бјеше темељита. Зато дужд дукалом
од првога априла те године 1593. нареди свијем млетачкијем властима, да се штује
повластица опроста царине, коју уживају Паштровићи.
Млетачке
власти морале су и ХVІІ. вијека признати Паштровићима опрост царине сваки пут што
би се покушало да им она буде наметнута.
Тако
године 1608¹⁹) Лука Медин бјеше накрцао своју лађу вином дјеломице из својијех земаља,
страном из земаља осталијех Паштровића. Булета
бјеше му учињена у Кастелима (Ластви или Сушћепану ?) а потврђена у Будви. Царинар хоћаше Медину наметнути царину само за
вино, што беше купио, али обзиром на повластице мораде одустати од своје намјере.
Онда
на почетку ХVІІ. вијека бјеше у цвјетању њихова трговина с Млечићима: многе паштровске
лађе и бродови долазиле су у главни град и стога бјеше потребито, да им се у млетачкој
луци одреди особито мјесто на обали, која се зове Riva degli Shiavoni и то напосe од мјеста одређенога за остале Далматинце.
Зато²⁰ млетачки часници над водама
(Magistrato delle Acque) обазирући се на захтјев Паштровића одлучише 27. октобра
1611 да само њихове лађе и бродови имаду пристајати уз једну чест Rive degli Schiavoni. То беше криво осталијем
Далматинцима, који ставише захтјев да буде укинута та одредба. Паштровићи
се пријавише против тога захтјева са стране Далматинаца. Стога часници над водама
пођоше на лице мјеста заједно са заступницима далматинскијем и њиховијем адвокатом
и заједно с изасланицима паштровскијем, то јест с Дамјаном Ђорђенијем и Андријом
Зендилицом и другијем и њиховијем адвокатом.
Часници
млетачки примише разлоге Далматинаца и Паштровића, па напокон 23. новембра оне године
1611, одлучише у прилог Паштровића овало: Riva
од једне паладе (коља) до друге пред Ponte degli Schiavoпi (Мостом Славонаца) има бити одређена за паштровске бродове,
а слободно је и осталијем Далматинцима да ту пристају, ако наћу
празна мјеста, али само пошто се сви Паштровићи намјесте.
Још
два пута ХVІІ. вијека морадоше млетачке власти признати Паштровићима опрост царине
на темељу уговора од године 1423. Први пут се то догоди 1624. услијед тражбе лађа
и галијуна (велики брод) паштровскиjех. Други пут се то догоди 1632. Онда Петар
Медин у Каштелима из Паштровића бјеше укрцао у свој грип (брод) 800 стара жита и дошао у Маламоко. Млетачке
власти бјеху се можда спремиле да на ово жито ударе царину; али оне га опросте сваке
царине и намета на темељу повеља.
(наставиће
се*)
¹)
Мал не све податке и градиво за ову радњу, као и сам дио радње дао је професору
Вучетићу игуман Дионисије Миковић, који је објелоданио више радња о Паштровићима и
дао учењацима разнијех података о њима. Градиво за прошлост Паштровића налази
се там и амо растркано; тако је руски књижевник Павле Аполоновић Ровински приопћио оцу
Миковићу,
да је
нашао у
бечком архиву
података о
овом крају
а српски
књижевник Миленко
Веснић,
да је
нашао другијех
у римском
архиву. А
има их
још и
друговдје, те чекају да буду објелодањени.
²)
Љубиша у Српско-Далм. Маг. 1845.
³)
и ⁴) Љубиша. иб.
⁵) Geleich. La Zedda crp. 39.
⁶)
Ср. чланак Миковићев „Никодим Вуковић“ Братство IX, и Х.
⁷)
Ср. Миковићев чланак „Зулум Махмут паше". Глас Црногорца 1890. год,
⁸) Ово је навод из нештампаног једног спјева о овом
догађају. Ср. радњицу „Никодим Вуковић, Архимандрит“ у Братству Друштва Св.
Саве.
⁹)
Први дио ове радње, која се бави само топографскијем описом Паштровића, изашао
је лани у 12. броју „Срђа“ од 487 до 495 и стоји осебно.
¹º)
Сречковић. Историја српскога народа. 1884.
¹¹)
За податке о овој погодби и оправнијем везама Паштровића и Млечића
и о пријашњијем повластицама паштровскијем задужио је, нас и читалачку публику племенити
господин конте Висковић, који нам је великодушно и љубазно ставио на располагање
из своје обитељске збирке један рукопис, те смо из њега исцрпли многе од горе наведенијех
података. Потпуни овај Рукопис објелоданићемо на другоме мјесту. Овдје му буди искрена
наша хвала.
¹²)
Из pyкoписa Bиcковића.
¹³,
¹⁴, ¹⁵) Рукопис Висковићев.
¹⁶,
¹⁷, ¹⁸) Рук. Виск.
¹⁹)
Рук, Виск,
²⁰)
Рук. Виск.
Нема коментара:
Постави коментар