понедељак, 10. фебруар 2020.

Једина нада





Једина нада
Од Дионисија Миковића

Нестали су они дани... пуни чара и милине, —
Вјетар бије? море страши... вале дижућу висине!
Увенуларужа, цвијет; опало је лишће с грана! —
Мјесто пјесмеславујеве, одјекује глас гаврана. —

Гром и муња игру чине кроз димове од облака;
А горди се Ловћен бјели као коса стар Новака. —
Зима! Зима!“ гласи брује, прољеће се жељно чека
Мени зима не бијаше, алфаташе зебња њека...

Ишчезле ми многе наде, мњах битшто ће овом сада?
Ишчезне лми она само све ми тада с њом пропада; —
Сунце би ми ово јарко: мрак несносни тада било:
Касвјет цио права мука, ах, без тебе Српство мило!

Алје ова дивна нада, тврда, мила, здрава, чила,
А основ јој и весеље Србадијо, ти си мила!
Уздана је ова нада њу уништитко би мога?
Ко? што? њу зар?! бјежи зебњо! ко би могаосим Бога?

А Бог добар, и милостив, животу јој зору јавља,
Сунце среће, ето креће, да ми -— наде рај поздравља!
Нека грми, нека сјева, нека бије нека страши
За милу ме ову наду: — ништа више неуплаши!

Рисан, манастир Бања, 4/1. 1895.










Нема коментара:

Постави коментар