Једина нада
Од Дионисија Миковића
Нестали су они дани... пуни чара и милине, —
Вјетар бије? море страши... вале дижућ’ у висине!
Увенула — ружа, цвијет; опало је лишће с грана! —
Мјесто пјесме — славујеве, одјекује глас гаврана. —
Гром и муња игру чине кроз димове од облака;
А горди се Ловћен б’јели као коса стар Новака. —
„Зима! Зима!“ гласи брује, прољеће се жељно чека —
Мени зима не бијаше, ал’ фаташе зебња њека...
Ишчезле ми многе наде, мњах бит’ што ће овом сада?
Ишчезне л’ ми она само све ми тада с њом пропада; —
Сунце би ми ово јарко: мрак несносни тада било:
Ка’ св’јет цио права мука, ах, без тебе Српство мило!
Ал’ је ова дивна нада, тврда, мила, здрава, чила,
А основ јој и весеље Србадијо, ти си мила!
Уздана је ова нада њу уништит’ ко би мога?
Ко? што? њу зар?! бјежи зебњо! ко би мога’ осим Бога?
А Бог добар, и милостив, животу јој зору јавља,
Сунце среће, ето креће, да ми -— наде рај поздравља!
Нека грми, нека с’јева, нека бије нека страши —
За милу ме ову наду: — ништа више неуплаши!
Рисан, манастир Бања, 4/1. 1895.
Нема коментара:
Постави коментар