Срдар Ђеловић и которски провидур

Срдар Ђеловић и которски провидур

(Из збирке Дионисија Миковића)

Књигу пише Ђеловић-срдаре,

Баш из Рисна из Мале Габеле

А шаље је у Котору граду

А на руке бану провидуру.

У књизи му ријеч бесједио:

“Поздрављам те, бану провидуру!

И дајем ти на поштено знање,

Да сам чуо, казали ми људи.

Да си вољан огријешит’ душу

И помаћи перашку границу

Све до Бање, светог манастира;

Па и њега бисте приватили,

ка’ што сте ни прије прихватили

Манастира светога Ђорђија

Задужбину Немањића краља.

Баш на шкољу пред Перастом градом.

Ал то, бане, никад бити неће,

Док је мени на рамену главе;

Док је мене и мојих Ришњана.

Већ чули ме, бане провидуру,

Чуо јесам ђе кажују људи,

Да си добар јунак на Крајини,

А и мене не куде овамо,

Па ако си - ка’ те кажу људи -

А ти дођи Бањи манастиру,

Да јуначки мегдан дијелимо.

Ако би ми Бог и срећа дала,

Да бих, бане, тебе погубио,

Нек остане за Бањом граница,

Као што је и од прије било.”

Књига бану на рукама дође,

Па кад виђе, што му ситна пише

Ваистину, мило му је било.

На ту књигу другу накитио

И посла, је Ђеловић- срдару.

Срдито му бане бесједио:

“Хајд на мегдан,Ђеловић-срдару!

Ти ако би мене погубио,

Како велиш, нек буде граница;

А ако бих тебе погубио,

Ја ћу тебе помаћи границу -

Помаћу је на Стару Сланицу.

Кад срдару глас и књига дође,

Он сакупи стотину Ришњана,

Све јунака бољег од бољега:

На њима су зелене доламе

Од лијепе чове венедичке,

На њима су токе и јечерме

Позлаћене и посребрњене,

Сваки има свијетло оружје

Позлаћено и посребрњено.

Па се диже Ђеловић-срдару,

А за њиме стотину Ришњана

И ето их про Старе Сланице.

Докле доше на Ртац-главицу,

А отален Бањи манастиру.

Дочека их бане игумане

И угости пивом и јестивом

И даде им свете благослове.

Они њега добро дароваше:

Неко дукат а неко по њега,

Па се милом Богу помолише

У бијелој цркви светог Ђорђа

И у цркви прилог оставише,

И сађоше на то море хладно.

А пред њима бане игумане

Да чекају бана провидура.

Бане купи Боку принципову

Од Котора до града Пераста

И ето га Бањи манастиру.

Па срдару:”Добро јутро” виче,

А срдар му добро прихватио.

Док се сташе, тад се ударише.

Погоне се мору поингалу -

Ма се бане јачи нагоњаше

И срдару љуто притужио,

Ал да видиш чуда изненада,

Завикаше стотину Ришњана:

“Ђеловићу, дома невидио -

Као што га ни гледати нећеш;

Зар ћеш данас изгубит’ границу

И помаћи на Стару Сланицу,

Свему Рисну нанијет’ срамоту?”

Кад то чуо Ђеловић-срдару,

Би му тешко од братског укора,

Па на бана јуриш учинио,

Ману сабљом, посјече му главу!

Тад за Бањом попеше границу,

Како тада, и јутрос је кажу.

То је било, није давно било,

Кажу људи: истина је било!

Српски магазин

годишњи часопис за 1896. год.

за поуку, забаву и књижевност