уторак, 17. мај 2022.

У спомен Симу Милутиновићу Сарајлији

 




У спомен Симу Милутиновићу Сарајлији

неумрлом срӣском йјеснику

 

О стогодишњици

 

Сто година, вијек само; гомила их пред њим бл’jеде,

Најгордији са завишћу на њега ће да погледе!

Урес књиге, слава боја: рад’ образа и слободе, Величанствен бич тирјанства, чудовиште за народе;

Све је, све је, вијек овај, смртном ријечи за њег фали;

Да га куди, да га слави, да га куне, да га хвали!

У слави си в’јека овог, бесмртности славно име,

Србин ће се с најславнијим, док га буде, дичит’ ш њиме. Витким пером, срцем, душом служио си дично роду,

И оружјем у десници у бој иш’о за слободу.

Твоја служба није зрно, што на хладни пада камен,

Свагда јесте била пламен, све вјекове биће пламен.

На плоду ти је св’jет завиђа, а Србин га пресађује

Па се храбри, и весели и дично се помлађује!

Рођења ти вијек слави, а над гробом тамјан пали,

Ал’ дугује и још много, што би други давно дали!

И кад дадне све што може, неће дугу краја бити,

Ни најсрећни’ не би ти се народ мога’ одужити!...

Ој, слава ти! слава! слава! наш ђенију, вјечна била!

И у рају Божијему душа ти се веселила!








(Приредила Невенка Митровић)

Паштровски алманах I