Бој на Бакарном Гумну 25. октобра 1912. год.

Бој на Бакарном Гумну

25. октобра 1912. год.

Све у славу Бога истинога

А за здравље Српства драгоснога

На хиљаду девете стотине,

Дванаесте од Христа године,

Двадест’ четир октобра мјесеца

На Арета, са дружином свеца,

Српска војска Прилип освојила

И Маркове дворе отворила;

Јарко сунце Прилип огријало

И избине мрачне обасјало!

У свем граду нестануло мрака

Србијанских у славу јунака!

Прилепчана срце заиграло

Радосницу сузу свако дало;

Бога хвале и с војском се грле

Цвијећем ките витезове врле!

Тек што војска Богу захвалила

Што је и сад Турке побједила;

Тек што славна војска починула

С Прилипа се вила насмјехнула,

И тек што је грло развезала

А планина свака се одзвала:

“Б’јеле виле посестриме миле

Брже да сте код мене се свиле!

Ја сам данас сву црнину свукла

Царског доба од’јело обукла;

На Маркову умих се извору;

Ускрснућа већ слободе зору;

Ј асам јутрос раји честитала

И веселу пјесму запјевала;

Већ хитајте да ми помогнете,

Да што више цв’јећа наберете,

За вијенце новим витезима,

Јарко сунце Марковим дворима!”

Тек што војска сјела заложила

Како с ује браћа почастила,

Ал’ одјекну и долом и гором

И Марковим освјетљеним двором

Поклич виле, као рањенице

Са језера битољске равнице:

“Бјела селе сврх Прилипа града!

Глас ти: бола и црнога јада,

На алинске високе висове

Турци вуку огњене топове!

Хоће Прилип да опет прихвате

Дивну радост у жалост поврате!”

Цикну вила ка’ да сломи крила

А то чула Србадија мила,

Па кнез Арсен као огањ живи,

Коњаници ка’ соколи сиви;

Уз висове на Турке појезде

Ка’ на небу злаћенице зв’језде!

А кад јутром девет сати било

И кад и још пола одзвонило,

Топ загрми са Бакарна Гумна

И насрди генерала Штурма¹)

По Прилипу музике свирају

А војници у коло играју;

Као зв’језде кад по небу шећу

Смјешећи се у том колу крећу!

Прлепчане ухватила страва

Од одјека тог топа крвава;

Што нав’јести ропство и гробове

Тешке муке и старе и нове!

Топ за топом па онда шрапнели

На нашу су војску одапели!

Тад тек војска коло оставила

Прилепчане браћу загрлила,

Грлом гласну чула је планина

И бијела вила са Урвина:

Прилепчани, наша браћо драга,

Не бојте се турачкога врага!

Нек вам груди не ломе уздаси

Слободу вам нико не угаси;

Наша крвца слободе вам сунце

Попети ће на вјечне врхунце!”

Гласом гласну, па полеће дика

Свих вјекова и свих ловорика.

Ново коло ал’ крвно заигра

Са Турчином хитро као тигра!

Коњаници с Карађорђевићем

Са Арсеном, као Обилићем,

А пјешаци Штурмом генералом

као сјајном неумрлом фалом;

Л’јево десно Прилипа-Битоља

Два су пука два дринска сокола;

А два од те славне дивизије

Резерве су као љуте змије!

Је су л’ људи или су громови

Ови дични србински синови?!

Шрапнел, пушка, топовске гранате

Од јунака разносе комате!

А кад било једанест часова

Одјекнуше два гласа изнова:

Штурм и Арсен:”Напријед ватрено!”

Скокну војска на Гумно Бакрено!

Боже мили на свему ти хвала!

Војска турска српску дочекала;

Сабља, пушка смртоносно раде

Као вуци људи се комаде!

Огањ само руши и обара

Из крви се слобода озара!

Срце тресе страшно узбуђење

А пуцњава дрвље и камење

Часак само па да погледамо

Да се вишег чуда нагледамо!

Синул’ муња сину Моравија

Нечувени громи, та армија!

Кад Моравска удри дивизија

Заплакао Стамбол и Азија!

Што се збило за то фали р’јечи

Ал’ правица неправду пригњечи;

Срб слободу даде брату своме,

На похвалу Богу јединоме!

Бакар Гумно, честито ти било;

Ускрснуло цароставно крило!

Ми би даље али не смијемо –

Па Марковим бардаком пијемо! ²)

¹) Овако називљу генерала Јуришића – Ур. (руком додато на расположивом примјерку)

²) “Бакарно Гумно”, високи је вис од неколико стотина метара висине. Дијели прилепску од битољске равни. Података за ову пјесму нијесам имао осим оних које је донио наш цијењени “Дубровник” 30-I-1913. бр. 5.

У српско-правосл. Манастиру Бањи св. Ђорђа у Рисну, 18. фебруара 1913.

Српски Родољуб

(Дионисије Миковић)