Св. Стеван Штиљановић

Св. Стеван Штиљановић

За српског патријарха Пајсија каже се у једном сачуваном запису да је својеручно у кратко написао повјест св. Стевана Штиљановића по свој прилици г. 1631 кад је скупа с београдским и сријемским митрополитом Авесаломом био у манастиру Шишатовцу.

Остало нам је сачувано једно „повјесно слово“ или „житије“ Стевана Штиљановића, али то није Пајсијево, те се не зна, да ли је писано прије или послије Пајсијевог. у житију се каже, да је Стеван био из Захумља (Херцеговине) предјела уз јужно море“, те да је рођен у жупи, која се зове Паштроковић (т.ј. Паштровић). У житију се даље каже, да је Стеван био врло паметан и храбар. Био је у служби српских деспота, који су му дали Сријем, да с њим управља. Ту се Стеван населио и оженио. Од г. 1504 каже се за њега, да је и сам вршио деспотску власт. У разним записима он се спомиње као властелин, квез, деспот, краљ, па чак и као цар, али га ипак најчешће називају деспотом. Жена његова Јелена, како су приповиједали писцу споменутог житије, много га је потицала на добра и богоугодна дјела, а нарочито је много дијелио милостињу сиротама и манастирима.

Када су Турци све жешће наваљивали на Сријем, Стеван пође угарском краљу, који му даде на уживање велико имање у Барањи. Он живљаше у граду Соколaшу (Шиклошу), па и одатле ратоваше с Турцима. Г. 1515 Стеван умре, а жена му пође у Чешку. Када Турци освојише и град у којему је Стеван био сахрањен, турски војници опазе једне ноћи над његовим гробом свјетлост, па помисливши, да ће ту бити сакривено благо, почну копати. Копајући открише гроб, у којему нађоше цјелокупно тијело Стеваново. Када турски командант чу, да је у гробу сахрањен један Србин, који је тим крајем владао, стаде пропитивати за његово поријекло. Пошто дознаде ко је и одакле је тај властелин, у житију се каже, да командант видје, да је то његов сродник. По овоме закључујемо, да је и тај командант био неки потурчени наш човјек. Када га калуђери замолише, да им преда Стеваново тијело, он им то дозволи, а они га радосни пренесоше колима у манастир Шишатовац у Фрушкој Гори, гдје и данас почива, те прибавише и по тврду о његовој светости од цари градског патријарха.

Када је Стеванова жена дознала да су калуђери пренијели његово тијело у манастир Шишатовац, по тајно крене из њемачке са својим благом и стигне у Сријем, гдје се покалуђери и све своје дарова ма настиру. Након три године умре и она, те је сахранише на лијевој страни припрате, а тијело Стеваново је положено у цркви према десној страни.

О св. Стевану Штиљановићу, да сада је писано на више мјеста, а најопсежнију и најисцрпнију студију је о њему написао Др. Мита Костић у 110 књизи Гласа Српске кр. академије.

Као светитељев домородац осјећам дужност да надодам доње ретке у намјери, да се што боље и тачније упозна поријекло овог светитеља као и да дадем потстрека другима, да све што о њему знаду, забиљеже и објаве.

Паштровић називље се онај чаробни крај на најјужнијем крају јадранског бисера, званог Бока Которска. Паштровић не спада нити је спадао у Захумље, у данашњој Херцеговини, већ је то сјеверно подножје приморја Зетске бановине.

Св. кнез Стеван задњи је кнез паштровске Банкаде, која је пуних 15 стољећа самостално собом управљала и са српским и западним државама уговоре и савезе склапала. Она је биле уздано уточиште и братски конак захумским племићима у њиховим мучним и историским догађајима слично богатој дубровачкој републици.

Свети Стеван рођен је у паштровеком селу Бечићу.

Ја памтим подну села, гдје „поток" свршава, остатке зидње куће „Кнежев млин“ који је млио кукуруз и пшеницу. Невремена га уништила.

Недалеко од бившег млина, на сјеверозападној страни, на брежуљку више мора, код кнежеве црквице св. ап. Томе, Паштровићи су, подстакнути епископом Герасимом Петрановићем, саградили лијепу цркву у славу свог задњег кнеза Св. Стевана ІШтиљановића. Освештао ју је еп. Доситеј Јовић прије минулог свјетског рата. — На дан свечевог престављења посјећује је на мољење бројни побожни народ. По приповиједању св. Стеван је имао сестрића, такођер Стевана, по презимену Калађурђевића, који се био потурчио. Утекао је из синџира млетачке галије. У турској, у одбрани српске части - убио неког турског војсковођју. Султан му предложио смрт или мухамеданство, у чину паше. Да се освети Млечићима, што су га мучили, светог му ујака хтјели отровати а вјереницу отети, прихватио задње, у нади, да ће се жив повратити својој православној цркви, а пристанак на султанову наредбу, није му вјеру удуши ни поколебао.

Вјереница Анђелија отела се грабежљивцима на путу патровићске „Плоче“. Радија јој је била смрт него ли издаја свог вјереника Стевана. Бјежеһи пред нападачима, с високе је греде скочила у море. Књижевник Стеван Митров Љубиша - Паштровић, у својој приповијести „Скочидјевојка“, обесмртио јој је споменик који не обаљују громови, ни уништује људска завист ни злоћa,

Кад су Млечићи бомбардовали Богородичин манастир Ртац, више - мора под Спичом, манастирски игуман Серафим племенити Миковић, прозвани Поповић, отишао је у Сријем к св. кнезу Стевану. Собом понио прстен с којим се је Стеван Калађурђевић вјерио с Анђелијом. Св. кнез Стеван при смрти дао му своју сабљу с написом свог имена, да је преда његовом сестриһу ако га „жива чује и види“.

Игуман Серафим, казао је Стефану-паши, да је свето мирисно тијело у гробу његовог ујака кнеза Стевана. Сестрић просузио, упознао игумана и сву му своју судбину исприповиједио, а Серафим му предао прстен и сабљу.

Он, лиjући сузе, цјеливао прстен и сабљу па хтио да се с њом прободе. Када га о. Серафим задржао од самоубиства, он му проговорио: „Изгубио сам Бога-Христа, изгубио ујака и вјереницу, па шта да живим без њих?“ „Нијеси изгубио Бога-Христа, покајање је спасење“ одговорио му је добри духовник, којему се слијевале сузе низ бисерну браду.

Стеван „паша", код Београда напустио турску војску и преобучен у калуђерско Серафимово одијело, побјегао у Св. Гору. Земни остаци почивају му у св. Хилендару.

О овоме и многом другоме чувало се је написано у манастиру Прасквици св. Николе у Паштровићима. Манастир је подигао Балша II зетски владар, с мајком Јеленом кћером св. кнез-Лазара, косовског мученика 1413 г. у њему се је вјековима чувала петнаестовјековна архива Паштровићске Банкаде. Али, ноћу између 3 и 4 јуна 1812 год. Французи опљачкали манастир; уништили архиву, а калуђере љубишу, Кентеру и Миковића 4 јуна пред градом Будвом мушкетали као присталице св. Петра Петровића. Његоша, цетинско чудотворца, који је хтио да Боку припоји Црној Гори. Повиједали ми стари очевици, да се поврзе старине бијелиле по мору испод Прасквице до Будве! Упрoпaшћењем ове архиве упропастило се је много драгоцјеног блага за историју.

До прошлог свјетског рата, када сам уређивао вел. илустр. календар „Боку“, дописивао сам и с г. Стеваном Штиљановићем, црногорским брзојавним чиновником, једним живим саплемеником св. кнеза Стевана. Предак му Никола, послије одлуке паштровићске Банкаде да св. кнез Стеван „буде жив и мртав кнез док буде Паштровића, — предигао из Паштровића у сусједну црногорску Црмницу код Вир-Пазара.

Св. кнез Стеван, прије него се преселио у Сријем, живио је светитељски у Паштровићима и много је добра народу учинио, а с Бечићима поклонио је знатно непокретно имање манастиру Прасквици.

Свети и праведни кнеже Стеване, моли Бога за твоју родну ослобођену отаџбину и за сав уједињени наш народ!

Архимандрит Дионисије Миковић

„Гласник Народног универзитета“   Број 4-6   1935.