Генералу Шпиру пл. Митровићу-Паштровићу

†

Генералу Шпиру пл. Митровићу-Паштровићу

1909. – Вјечнаја памјат

Прерано није, ал’ рано доста...

Без тебе бане, мили род оста!

Празно сад мјесто у срцу моме...

Облаци туге крше и ломе!

Да имам сузâ језеро вилâ

Сва туга у них не би с’ излила!

Празнином... јаде... муњом крстари

Замјене нема: млади ни стари!...

Црни ми карта... перо ми цвили...

Ка’ срца твога цв’јетови мили

Милева, Зора, Љуба, Људмила

И братац Марко, и својте сила!

Српски си хит’о  да вјенцем славе

Уресу Цару вјерности праве,

И докле траје људи и књиге...

За дично име: није ти бриге!...

А када свану срећини зраци,

Кад се распрше мрки облаци,

Нестане леда са срца мога

И ту ће бити спомена твога!...

Уздах ми тешки:”с Богом!” прелама

Ал’ с Богом, рајским жељама!

Ах, с Богом Шпиро, ал рано доста!

И ова суза... била ти проста!

Ожалошћени

Рођак и кум Дионисије 

† Шпиро племић Митровић, ћ. и к. ђенералу-мајор, рођен је у паштровском селу „Челобрду” " на „Маровићима“ 12. децембра 1832 г.

Родитељи му Саво и Андријана рођена Грацун, у раном му ђетинству дали га те је у манастиру Прасквици, изучио буквар и часловац. Више науке за војнички позив, изучио је у Дубровнику и у Бечу. Шпиро је као мајор, 15. августа 1878. г. освојио Ливно, и ту рањен био. Пок. Теофило Петрановиһ, опојао је тај боју Словинцу... и за војнике Далматинце вели:

Далматинац сваки јунак прави

A Митровић као соко сиви. —

Шпиро пл. Митровић, био је човјек златна срца,

узоран и примјеран православни Србин, свијетао

карактер, искрен, љубезан и уздан друг и пријатељ.

Умро је у Задру 16. (29) јуна 1909, г. Опијело му

извршио је преосв. г. еп. Никодим Милаш са свештенством задарским. Учествовале су све власти. Сјутра дан погребен је у православно гробље у Задру. Уз брата му, синовце, саплеменике и многобројну својту у Паштровићима, оплакују га и у Задру удовица му Људмила и шћери: Зорка  и Милева. Слава му и вјечнаја памјат!

“Бока”велики илустровани календар за год. 1911

Бој на Бакарном Гумну 25. октобра 1912. год.

Бој на Бакарном Гумну

25. октобра 1912. год.

Све у славу Бога истинога

А за здравље Српства драгоснога

На хиљаду девете стотине,

Дванаесте од Христа године,

Двадест’ четир октобра мјесеца

На Арета, са дружином свеца,

Српска војска Прилип освојила

И Маркове дворе отворила;

Јарко сунце Прилип огријало

И избине мрачне обасјало!

У свем граду нестануло мрака

Србијанских у славу јунака!

Прилепчана срце заиграло

Радосницу сузу свако дало;

Бога хвале и с војском се грле

Цвијећем ките витезове врле!

Тек што војска Богу захвалила

Што је и сад Турке побједила;

Тек што славна војска починула

С Прилипа се вила насмјехнула,

И тек што је грло развезала

А планина свака се одзвала:

“Б’јеле виле посестриме миле

Брже да сте код мене се свиле!

Ја сам данас сву црнину свукла

Царског доба од’јело обукла;

На Маркову умих се извору;

Ускрснућа већ слободе зору;

Ј асам јутрос раји честитала

И веселу пјесму запјевала;

Већ хитајте да ми помогнете,

Да што више цв’јећа наберете,

За вијенце новим витезима,

Јарко сунце Марковим дворима!”

Тек што војска сјела заложила

Како с ује браћа почастила,

Ал’ одјекну и долом и гором

И Марковим освјетљеним двором

Поклич виле, као рањенице

Са језера битољске равнице:

“Бјела селе сврх Прилипа града!

Глас ти: бола и црнога јада,

На алинске високе висове

Турци вуку огњене топове!

Хоће Прилип да опет прихвате

Дивну радост у жалост поврате!”

Цикну вила ка’ да сломи крила

А то чула Србадија мила,

Па кнез Арсен као огањ живи,

Коњаници ка’ соколи сиви;

Уз висове на Турке појезде

Ка’ на небу злаћенице зв’језде!

А кад јутром девет сати било

И кад и још пола одзвонило,

Топ загрми са Бакарна Гумна

И насрди генерала Штурма¹)

По Прилипу музике свирају

А војници у коло играју;

Као зв’језде кад по небу шећу

Смјешећи се у том колу крећу!

Прлепчане ухватила страва

Од одјека тог топа крвава;

Што нав’јести ропство и гробове

Тешке муке и старе и нове!

Топ за топом па онда шрапнели

На нашу су војску одапели!

Тад тек војска коло оставила

Прилепчане браћу загрлила,

Грлом гласну чула је планина

И бијела вила са Урвина:

Прилепчани, наша браћо драга,

Не бојте се турачкога врага!

Нек вам груди не ломе уздаси

Слободу вам нико не угаси;

Наша крвца слободе вам сунце

Попети ће на вјечне врхунце!”

Гласом гласну, па полеће дика

Свих вјекова и свих ловорика.

Ново коло ал’ крвно заигра

Са Турчином хитро као тигра!

Коњаници с Карађорђевићем

Са Арсеном, као Обилићем,

А пјешаци Штурмом генералом

као сјајном неумрлом фалом;

Л’јево десно Прилипа-Битоља

Два су пука два дринска сокола;

А два од те славне дивизије

Резерве су као љуте змије!

Је су л’ људи или су громови

Ови дични србински синови?!

Шрапнел, пушка, топовске гранате

Од јунака разносе комате!

А кад било једанест часова

Одјекнуше два гласа изнова:

Штурм и Арсен:”Напријед ватрено!”

Скокну војска на Гумно Бакрено!

Боже мили на свему ти хвала!

Војска турска српску дочекала;

Сабља, пушка смртоносно раде

Као вуци људи се комаде!

Огањ само руши и обара

Из крви се слобода озара!

Срце тресе страшно узбуђење

А пуцњава дрвље и камење

Часак само па да погледамо

Да се вишег чуда нагледамо!

Синул’ муња сину Моравија

Нечувени громи, та армија!

Кад Моравска удри дивизија

Заплакао Стамбол и Азија!

Што се збило за то фали р’јечи

Ал’ правица неправду пригњечи;

Срб слободу даде брату своме,

На похвалу Богу јединоме!

Бакар Гумно, честито ти било;

Ускрснуло цароставно крило!

Ми би даље али не смијемо –

Па Марковим бардаком пијемо! ²)

¹) Овако називљу генерала Јуришића – Ур. (руком додато на расположивом примјерку)

²) “Бакарно Гумно”, високи је вис од неколико стотина метара висине. Дијели прилепску од битољске равни. Података за ову пјесму нијесам имао осим оних које је донио наш цијењени “Дубровник” 30-I-1913. бр. 5.

У српско-правосл. Манастиру Бањи св. Ђорђа у Рисну, 18. фебруара 1913.

Српски Родољуб

(Дионисије Миковић)

О светом крсном имену, код Срба

О светом крсном имену, код Срба

О овој красној слави, о узвишеној себини витешког српског народа, који је окејан од благородне крви направио за очување својих лијепих обичаја, није се само једном писало, није тек једно перо измијенило. Али поред тога, стојећи на становишту увјерења, да опет многи драги читаоци „Српског Магазина“ желе да о њој читају и чују, намјењујем им ово мало ријечи.

Још док су Срби били у Малој Азији, чули су они о светој Христовој вјери од светих Христових апостола. Свети Андрија Првозвани прорекао је Србима са хришћанством велику будућност. Али Срби нијесу тада исповједали хришћанску вјеру, него су лажно вјеровали: да има више богова н. пр. добријех и злијех! Тим лажним боговима подизали су храмове, њима се молили, клањали и приносили вм на спаљивање разне жртве као: заштатницима своје куће и племена.

Кад су Срби пријешли на балканско полуострво и од своје миле и добре воље примили свету хришћанску вјеру, тад су они мјеште оних лажних митолошких богова, примили, на дане својег светог крштења, за своје и свог племена заштитнике код Свемогућег и истинor Бога свете Божје светитеље: да се они за њих Богу моле, да их чувају и од зла бране, да несврну с пута правде и истине, ове најчистије шћери Божје, како неби образ обрљали, душу утопили, и лијепо и поносно српско име посрамили.

Они Срби који се покрстише о св. Николи, те изабраше за покровитеља свог и свог племена св. Оца Наколу, зову се: Никољштаци: они који о св. пророку Илија: Илинштаци, о св. Борђу: Ђурђевштаци и т. д.

На мјеште оних лажних пустих храмова, подигоше и подижу Срби многе свете храмове и манастире у славу јединоме и правоме Богу и Творцу који нас створи и свако нам добро даде; и у част пресвете Богородице, св. анђела и Божјих угодника; а на мјеште спаљивања оних жртава, Срби прилажу на одржање и пољепшање ових светах Божjax домова: „Ради Бога и рад своје душе“.

Гдје год Србин живи и у владалачкој палати и у сјеромашној појати, слави он своје св. крено име, а оно му, слава Богу и свецу, давно помаже.

Сваки се натијече ко ће љепше прославити своју „славу“ „крсно име“, „Свети“ и своје „свето“ како гдје кад Србин од мила назива, ову своју дивну и узвишену славу.

О овој својој светој слави, Србин мијеси крсни колач од чисте пшенице бјелице; приступа светим Божјим храмовима са воштаницом, пуњем и просфуром, смирном и тамјаном, милостињом и панахијом, па престоји Божју летурђију, ноћна бденија и остала Божја чатенија и моли се Богу по закону: за себе, за своје пријатеље и злотворе; чини помен за миле своје покојнике; дијели милостињу слијепу и сакату, сираку и нејаку; прашта увриједе и мири се са завађеним; части своје пријатеље пивом и јестивом и осталом сваком ђаконијом; гологлав и стојећке пије у славу Божју, Пресвете Мајке Божје, свог свеца покровитеља и свију светих: „Ради Бога и кутњега свеца“ да му свуда помажу и од зла бране, а највише на суду страшноме гдје нам лажи ништа помоћи неће“. — Свештеник га прекршта светим часнам крстом; он га благосива својом свештеном десницом и у цркви и у дому извршује му прописани црквени обред.

Ове славе немају други народи, а од свију словенских племена једини је Србин, који овако слави свето крсно име  и оно је јасно обиљежје нашег народносног српског имена.

Србин ову: „Славу слави: Три бијела дана и три ноћи вазда без престана“. Весели се и пјева разне српске пјесме а сваку зачини гуслама. Послије Косовске пропасти „Кад потону све у крви, и златна се круна смрви“, — jeдан дио Србаља под утјецајем силе и преваре примио: мухамеданску а један римокатоличку вјеру. Али хришћанска браћа Срби римокатолици, једнако као и православни хришћани Срби, славе свето крсно име свуда, гдје још утјецај вјерског фанатизма, језуита, није међу њима успио да им помути здраву народну свијест; а мухамеданска српска браћа тек се сјећају своје негдашње славе и многи од њих ужиже воштанице на громовна св. Илију, Пантелију, Ђурђев дан, златна кума св. Јована и путника св. Николу, и друге свете Божје угоднике, које су му претци, српски дични кољеновићи у православној вјери изабрали за своје покровитеље и славили их као своје крсно име.

Еј весели Србине, цвијећe ти на образ! Овако је славио и наш први српски цар силни ”Шћепан“ - Душан, сви свети Неманићи, краљеви, кнежеви, јунаци, банови, побожници, поштењаци, војници и војводе српске, којих слава никад не умире; јер са својим племенитим светим и јуначким дјелима, зградаше себи тако велики и дични споменик, да ће на њ цио свијет свагда завадно гледата а да им га никад и нико неће ни може с начим потамнити на срушити; па милосни Србине, и ми по њихову примјеру, као крв од крви и кост од кости њихове, милујмо и славимо своју красну српску славу: Свето крсно име.

Свакоме помогла слава светог крсног имена! Боже услиши !

Дионисије Миковић