Косово
1989—1889.
„Косово је наше,
наше, навјек наше“. Пуцић
О Косово! тужно поље
Окићено, прослављено,
И костима посијано,
Оплакано, опојано,
О Косово! о ти вељи српски јаде!
Пет стотина, љета ево јесу саде :
Да те Срб свети
Дивно освети
Јунак сив.
Ал’ ти си му тако жива
Успомена у памети,
Да код мора љуцке крви
Још те, мисли, не освети;
Код Тимора нова од кости јунака
Сивих витезова : Срба и Турака,
Па
туга вије
И
жалост бије
Србина.
Јер му с тебе, поље тужно,
Оде радост са свијета,
Moћ и сила на те паде
И сломи се круна света,
И слободе сунце оковаше ланци
И србински сјајни помрачаше данци,
Па
те још тлаче
Неможе
јаче
Жалостан.
И куне се крвљу светом
И пепелом прађедова,
Манастир’ма и гуслама
И срцима витезова –
И канђелом светим, крвљу наточеним
И панулим царем
Лазом посвећеним;
Крв да ће лити
И походити
И тебе.
И гробове мученика
Светом водом покропити,
И са светом змирном што је
И тамјаном окадити:
У рају душама да буде милије,
У гробови кости да буде ласније,
Да сунце грије
Ђе мемла бије
Србина!
О Косово! клео бих те;
Звао
содом и громове,
Ал’
ћеш опет дочекати
Витезове ка’ лавове,
А када ти дође опет у походе
Потомак милошев а ради слободе
Пратиће г’ слога
Од мила Бога
Моћни
плод.
Свети
дуси на њ’ гледају
И Лазар му са Душаном
Веће збори: да не часи
Но се бори са душманом;
Да ланце ропства разруши клете
Над славама да се из крви му свете
Коју пролије
Слава извије
Високо.
О ви дуси! мол’те Бога
Рад’ утјехе српске среће,
Гробове ви док походи
Ваљда дуго бити неће,
Као и он што и данас за вас моли
Кад му срце тешки cпoпaнули боли;
Кад сузе лије
Тужан вапије
„Покој вам !“
Цетиње, на Видов-дан 1889.
Дионисије Миковић
“Босанска Вила”
бр. 15 1889.
Нема коментара:
Постави коментар