Косово 1989—1889.

Косово

1989—1889.

„Косово је наше, наше, навјек наше“. Пуцић

О Косово! тужно поље

Окићено, прослављено,

И костима посијано,

Оплакано, опојано,

О Косово! о ти вељи српски јаде!

Пет стотина, љета ево јесу саде :

Да те Срб свети

Дивно освети

Јунак сив.

Ал’ ти си му тако жива

Успомена у памети,

Да код мора љуцке крви

Још те, мисли, не освети;

Код Тимора нова од кости јунака

Сивих витезова : Срба и Турака,

Па туга вије

И жалост бије

Србина.

Јер му с тебе, поље тужно,

Оде радост са свијета,

Moћ и сила на те паде

И сломи се круна света,

И слободе сунце оковаше ланци

И србински сјајни помрачаше данци,

Па те још тлаче

Неможе јаче

Жалостан.

И куне се крвљу светом

И пепелом прађедова,

Манастир’ма и гуслама

И срцима витезова –

И канђелом светим, крвљу наточеним

И панулим царем

Лазом посвећеним;

Крв да ће лити

И походити

И тебе.

И гробове мученика

Светом водом покропити,

И са светом змирном што је

И тамјаном окадити:

У рају душама да буде милије,

У гробови кости да буде ласније,

Да сунце грије

Ђе мемла бије

Србина!

О Косово! клео бих те;

Звао содом и громове,

Ал’ ћеш опет дочекати

Витезове ка’ лавове,

А када ти дође опет у походе

Потомак милошев а ради слободе

Пратиће г’ слога

Од мила Бога

Моћни плод.

Свети дуси на њ’ гледају

И Лазар му са Душаном

Веће збори: да не часи

Но се бори са душманом;

Да ланце ропства разруши клете

Над славама да се из крви му свете

Коју пролије

Слава извије

Високо.

О ви дуси! мол’те Бога

Рад’ утјехе српске среће,

Гробове ви док походи

Ваљда дуго бити неће,

Као и он што и данас за вас моли

Кад му срце тешки cпoпaнули боли;

Кад сузе лије

Тужан вапије

„Покој вам !“

 Цетиње, на Видов-дан 1889.

Дионисије Миковић

“Босанска Вила”   бр. 15    1889.