У спомен Петру II. Петровићу-Његушу

У спомен Петру II. Петровићу-Његушу

Митроносном пјеснику, о педесетогодишњици (†1851. г.)

Хај, педесет љета, искра ти бесмрћа

У крилу Аврама радује покоја!

Савршенство чека с анђели Му пјева

Свих створова круна Божанствене моћи;

Што производ није неба нити земље

Него само Бога свето надахнуће.

А долазак други Првијенца неба;

Неизречна лава свјетлост свих свјетова,

Савршенство носи вјечнога блаженства

И дух тада што ти робоват’ не хтједе:

Таштинама св’јета са прћијом злоће

Ликоваће вјечно кроз стихије рајске

Савршенства пуног што се изрећ’ неда –

А до тада мир ти у крилл отаца

Дух велики раја код Божјих светаца!

Много духу твоме бјеху бржа крила

И од саме муње кад облаке ц’јепа;

Електрични пламен суст’о иза мисли

Која те водила рад српског јединства!

Збратио си муње громове и виле

Тамјана облаке братству мамјенио:

“Непита се ко се како крсти

Но чија му крвца грије прси,

Чијел’ га је задојило мљ’јеко!”

Свештенијем р’јечма предњачећи д’јелом

Ка’ с Божјега светог што је јеванђеље;

На ране си српске мелем привијао

Да паћеник тужни на косовском крсту

Разапети страшно и раскомадани

Свој не буде Јуда, ни чедо назадка.

Твоју свету жељу узвишену мис’о

Тровјерни је братац на срце напис’о

И она ће трајат’ колко два колоса

Славни Ловћен и Ти два вјечна поноса!

Сав ти свијет бјеше узана пољана

Неуморној искри Божјег надахнућа, -

Па се пео горе до границе неба

Преко које смртном завирит се не да;

Причат’ си хтио с Душаном и Лазом

И јунаком претком на Царевим Лазом

С много Обилића с много Краљевића

Најсјани’х уреса круне Неманића.

Па и самом Богу усмјелит се хтио,

Да потражиш милост ради родских мука

Ал’ одора душе с вратих те врћала

А кад она дозре – ето слатког санка,

А ох! пустог санка, раног обистанка! –

Спушт’о  си се доље до бездна тартара

Да прозреш у муке што грешници муче;

Да’су веће оне него српске муке

Што на земљи муче од душманске руке?!

Али добра дјела са оном грозотом

Пом’јешана ништа не могу имати. –

Раздио је њима смртном чудовиште!

Па када ти и та оста жеља празна

А ти клинац клетве проби издајици:

Вукашину, Вуку и сваком Вујици.

Нинива, Палмира и храм Белведерског,

И сва рукодјела самртничке моћи

Као облак прођу ил’ у спомен’ живе

Ил’ им лице изглед несталности јави

Свједочанство дава вјчциите истине:

Има: Бога има, бесмртна је душа

А остало свашта доживи вијека

Па и српској патњи биће – биће л’јека!

У истини вјечној искра ти бесмрћа

Цвијетни је колос св’јету на видику

И понос је роду до задњег вијека

До задњега в’јека и у њем човјека!

Ој, владико славни, задовољан буди,

Славиће те свијет докле буде људи,

Докле вјетри хуче и док мора бију

И по небу докле облаци се вију;

Милиони докле небесних кандјела

Величанство вјечног прослављају моћи

И на Црну Гору милоште ти круну

Докле милост Божја распростире зраке

Ка’ од сунца од ње разгони облаке, -

Е, па што би више од овог свијета?

А тамо те грли душа Саве света!

Но опрости дико свију митроносца

На смјелости којом усудих се овим

Узнемирит’ друга свјецких великана

Хармонију бркат’ бестјелесног хора

Ни ми поклон прими из српског примор’а

Испод подножија почивала твога

Родољубу сваком Ловћена милога;

А молитве свете из самоће свете

И од муње сиве које брже лете; -

Нек пред Богом стигну рад мирног покоја

Ког ти жели ова скромна душа моја.

У српско-православном манастиру Бањи, св. Ђорђа, 19. окт. 1901.

“Српски Родољуб”

(Дионисије Миковић)

“Бока” велики илустровани календар за годину 1910.