У
спомен Симу Милутиновићу Сарајлији
неумрлом
срӣском йјеснику
О стогодишњици
Сто година, вијек само; гомила их пред њим бл’jеде,
Најгордији
са завишћу на њега ће да погледе!
Урес
књиге, слава боја: рад’ образа и слободе, Величанствен бич тирјанства,
чудовиште за народе;
Све
је, све је, вијек овај, смртном ријечи за њег фали;
Да
га куди, да га слави, да га куне, да га хвали!
У
слави си в’јека овог, бесмртности славно име,
Србин
ће се с најславнијим, док га буде, дичит’ ш њиме. Витким пером, срцем, душом
служио си дично роду,
И
оружјем у десници у бој иш’о за слободу.
Твоја
служба није зрно, што на хладни пада камен,
Свагда
јесте била пламен, све вјекове биће пламен.
На
плоду ти је св’jет завиђа, а Србин га пресађује
Па
се храбри, и весели и дично се помлађује!
Рођења
ти вијек слави, а над гробом тамјан пали,
Ал’
дугује и још много, што би други давно дали!
И
кад дадне све што може, неће дугу краја бити,
Ни
најсрећни’ не би ти се народ мога’ одужити!...
Ој,
слава ти! слава! слава! наш ђенију, вјечна била!
И
у рају Божијему душа ти се веселила!
(Приредила Невенка Митровић)
Паштровски алманах I
Нема коментара:
Постави коментар