Освојење Скадра ¹)
Посвећено: Српским херојима Косовским
осветницима
Могушчи покарјајтесја.
Јако снами Бог!
(Св. Писмо)
У тврдоме Скадру граду
Есад паша чупа браду.
Из очију сузе лије
А рукама чело бије.
У образе пером бије
Те му из њих крвца лије.
Пом’јешао крв и сузе
Па у руке перо узе.
Свом султану књигу гради
И тешке ум јаде јади:
“Ој, султане, главо моја
Љуто страда војска твоја;
По године од кад ти је
Краљ Никола с војском бије!
Страшни ужас с Скадром влада:
Као нигдје још никада!
Од топа се све потреса:
Ка’ од грома са небеса!
Митраљези и шрапнели
Пола војске већ разњели;
Све љешина до љешине
А кљују их вранетине!
Куд погледнем свуда страва:
Негдје рука, негдје глава;
Негдје ухо, кост и коса
Негдје прсти нога боса;
Негдје око, негдје уста:
Сва чаршија оста пуста!
Нека тужи Арбанија,
Стамбол, Черкез и Азија:
Јунаци им погибоше
Бранећ: Скадра, Тарабоше!
Мрије народ и од глади
И од рана и од смради!
Ватра пршти по сокаци:
Ка’ да трепћу сунца зраци!
Смрт и пустош свуда влада
Усред твога Скадра града:
Жене, старци проплакали
А мунари попадали.
Стравише се дјеца мала!
С цркве звона попадала!
А џамије у гомиле
Многе су се претвориле!
Црногорац гдје удара
Све се руши и обара!
Поломи се све дрвеће
И усахну све цвијеће!
У плачу се цуре гуше
Образи им већ не суше:
Погибе им јаровање
И пропаде све уздање;
Оца, браћу, земља крије
Вјереник им с њима гњије!
И конзуле бију јади
Црногорских од ђулади:
По соби им поиграју
Смртоносну грају дају!
Већ свак своме краљу јавља:
Да се на смрт грозну справља!
Кол’ко свјетска повјест хвата
Још не памти овог рата;
Ал’ свијет није измислио
Што Срб не би освојио!
Са зубима и рукама
Ломе жице ка’
с лимама!
Ја им удрим сто топова:
Десет пута све изнова, –
Они за њих и не маре
Ни се плаше од кумбаре!
С ножевима и сабљама
Кидисају жешће нама!
Па пушака сто хиљада
Ја испалим из њих тада!
Земља, брда, мрке горе
Р’јеке, воде, слано море
Све се љуља и потреса
Мним: и сунце на небеса!
Ал’ то чудо од јунака
Не уставља паљба јака:
Већ ускачу у ровове
Као вуци у торове;
Па нас сјеку, туку, бију
Као што би љуту змију!
Ја придодам још топова
Твојих цару, све громова
Ал про мртвих и рањени
Лете људи ти огњени.
Прекрсте се, кликну Бога
И јуначког краља свога;
Крст и вјеру и слободу,
Па у ватру и у воду;
Гдје намјере ту долете
И потуку све до пете!
Брдањолте освојише
Скадру снагу саломише.
Још се Есад паша тада
Жалоснога срца јада:
Ој, султане главо моја
Љуто страда војска твоја;
Удрила нам Србадија
Што подњиви Шумадија.
Такве војске исто није
Кол’ко жарко сунце грије!
Црногорац – Србијанац,
Србијанац – Црногорац;
Српске мајке два колоса,
Турадије два покоса!
То јунаци све прваци
Све громови сви једнаци!
Црногорац када зове
Шумадинац се озове:
“Удри, брате” “Хоћу, брате!”
Па све скрешу и самлате!
Шумадинац када зове
Црногорац се одзове:
“Сјеци, дко!” “Хоћу, брате!”
Па пос’јеку што дохвате!
А кад сложе, ка громови
Да одјекну сви долови:
“Јуриш, брате!” “Хоћу, брате!”
Па ка’ с муњом да с побрате;
Косе, бију и крв лију
И отму нам позицију!
Сложила се српска браћа
Па надошла среће даћа;
У срце се срце стапља
И крв у крв свака капља.
Српске душе, душа једна,
Од сваке нам самрт ледна!
Њина слоган ас обара,
Њиној срећи пут отвара!
Још какви су Србијанци
Нове српске среће данци:
Ка’ да из њих сунце грије
А гром као свак нас бије!
Сваки јунак огањ живи
Цио свијет да се диви!
И не хаје за топове
Ни за снијег ни сметове!
Гдје нишане ту погоде
И ећими ту не до’де!
На то чудо од јунака
Сипље огањ из пушака;
Митраљези и шрапнели
Доста су их разнијели!
Ал’преко њих живи лете
Погинуле да освете!
Од мртвијех брдо бива
Ал’ ни то их не снебива;
На погибше и не гледе
Него напр’јед да поб’једе!
“Рад Христове вјере праве
Хај, на Турке ка’ на мраве!
Ради српства и Хришћанства
И слободе човјечанства.
И виешког ради Краља,
Побједит’ нам Турке ваља!”
“Напр’јед, напред!” граја сама
Кроз пуцњаву што пролама
И јунаци сви часници
Нат’јечу се са војници.
А војници сви са њима:
Све гормови с громовима!
“Напр’јед, напрјед!” све се хори
Брдицу ти да обори!
“Напр’јед, напр’јед!” преко рова
Преко жица и зидова!
Напр’јед! Јуриш на Брдицу
На Турчина старог злицу!”
Проламају српски гласи
А турска се слава гаси.
Бушата ти освојише
И Брдицу ослабише;
Удрише јој јуриш тешки
Одбисмо га ми витешки;
Сломише јој прве жице
Ал’ платише немилице²)
Но кад опет огњевити
Хтједну сложно ударити
Брдицу ће освојити
Скадру снагу саломити!
И Стамбол би освојили
Кад би на њег ударили!
*
И још тужи Есад паша
Крвопија љута наша,
И у тужби Есад вели:
“Ој, султане дане бјели!
Црногорац хоће права
Да насљеди Борислава, -
Бодинова Михаила
Цар’ Душана снажна крила;
Владимира света краља
Задовољит’ веле, ваља!
Скадар! Скадар! Зете глава,
Црногорца жеља права;
Сваки тврди Скадар тражи
Да дух Балше сад ублажи,
И кнез Ива Црновића
И Данила Петровића!
Три краљева пред свим’ сина
Ка’ три грома са висина,
Ту мајори и срдари
Капетани барјактари,
Калуђери и попови
Учитељи и ђакони;
Ђенерали, пуковници
Официри и водници
А ту има и владика
Од закона њиног дика,
Ту љечници, назорници,
Начелници и судници,
Бригадири, гувернери
Војеводе, инђењери
Министара стари млади
Ту ђетића и момчади.
Ту Бокеља има чета
Дивна чета овог св’јета.
Ту Приморца, Далматинца,
Херцеговца и Босанца,
Дубровчана и Сплећана,
Словенаца, Војвођана;
А ту Чеха и Хрвата
Најближега српског брата;
Још Словена с многих страна
Хоће с нама сад’ мегдана!
Добровољца то је чета
Од момака и момчета,
Свак’ Краљевој вољи служи
И тешко нам свак притужи!
А ту она чета стара
С Вучјег дола нашег квара,
То је чета какве није
Кол’ко јарко сунце грије!
У рукама бомбе носи
И гдје стигне све покоси! ³)
Ту војници сви једнаци
А јуначки све прваци!
Мој султане све се дигло
И стегнуће што не стигло!
Па нас бију па нас с’јеку
И крваву праве р’јеку!
“Скадар, Скадар, стара слава
Наше свете Зете глава!”
Њини гласи проламају,
Громови нас обарају!
Јá пушака и топова
Придодајем ка’ громова.
Горе, брда све се ваља,
Ал’ та војска
не уставља!
А војници, слава твоја,
Дика турства овог боја,
На прси их дочекају
И с њима се похрвају!
Низ литице лете с њима
А у грло гробовима;
Ал’ и то нам страшно клање
Чини само војске мање;
Ка’ у воду што кам тоне
Пред Србином Турчин клоне!
Још чуј, цару, моје боле
Од Српскога Краљ Николе;
Што он има Црногорке
Те пилуле наше горке,
Ни кои ма нит’ имаде
Од кад Алах свијет даде!
Црногорка кад се роди
Живи, мрије у слободи;
Она копа, бреме носи,
Дрва с’јече, с’јено коси;
А у боју војску прати
И Турчина сама смлати!
Ту су мајке, ту су жене
Са вјерношћу украшене;
Ту сус естре узданице
И вјерене вјеренице;
И још цуре невјерене
Ал’ за Српство преватрене.
На леђима носе храну
Преобуку и џебану.
Налијећу у бој тешки
Као јунак превитешки!
То су виле ил’ хурије
Међ’ живима каквих није;
Воле камен Црне Горе
Него л’ сунце туђе зоре.
Храбре браћу и мужеве,
Да јуришу на шанчеве;
Вјеренице вјеренике
Да им буду српске дике;
Мајка виче:”храно моја
Буди дика овог боја!
Косово се, синко, свети
Немој жалит’ умријети!
Не постиди мајку своју
Сад’ у овом сретном боју;
Јер кад не би јунак био
Мајку би ти стид убио!”
Ка’ јунаке стид нас бије
Да се женска крвца лије;
О, ал’ женске то су само
Пои мену што их знамо!
Сваке оком громом бије
Ово твоје Турадије;
Њиних срца њиг ђе није
Нит’ је и кад’ било прије;
Узмакнут’ им неће стопа
Од нашега громског топа!
Сикћу на њих митраљези
Ал’ то чудо свуд уљези;
Погинуле и рањене
Отимљу нам као сјене!
А кад’ којој пане глава, -
Не хвата јој сестру страва,
Но је граби и однесе
Да је Турчин не унесе!
Руке, прси, око, уста
Разносе им зрна пуста!
Ал’ ни те их смртне справе
Пред рањене не уставе!
Олово им коси т’јело
И разноси одијело,
Оне за то и не хају
Но рањене прихватају!
А кад пану са рањени
Тад умиру загрљени!
Кад’ соколи чују виле
И још жешће тад’ окриле,
Па полете ко ће боље
На очи им да нас коље!
Напр’јед лете са пуцњавом
Ка’ небесном том грмјавом,
Осв’јетљени са сабљама
И веселим свим надама!
На лицу им радост сјаје
Тешка туга нас осваје;
А ка страшна хала љута
У крви је већ смрзнута
По њој тешки јад крстари,
Као какав злотвор стари!
А у срцу и свијести
Велики се страх умјести;
Па, у војсци лудих доста,
Чудо што нас здравих оста!
За јуришем јуриш само
Дан свакоји дочекамо,
Ал’ за вајду нама није
Но се ево барјак вије
Црногорског господара
Тарабоша на врх стара;
Тарабоша мала браним
Ал’ не могу да обраним.
Јуриш један још чекамо
Па сви тада пропадамо:
И гробови и робови
Постајемо Србинови.
Да је карте до твог двора
А мастила кол’ко мора,
Не бих мога описати
Колико ти Есад пати.
Помоћ! помоћ дану б’јели,
Твом’ Есдау сад’ уд’јели!
Помоћ твоја војска иште
Умирући на бојиште!
Богаташи сиротиња
За помоћ те све преклиња!
Ил’ опрости без жалости;
Да сложимо овдје кости,
Ил’ да тврда Скадра града
Краљ Николи предам сда!”
***
Султан Мехмед перо прима
Са сузама у очима;
Бисер роне очи црне
А у груди срце трне;
Нека роне нека трне
Нека позна јаде црне,
Које сноси Српска раја
Пет сто љета уздисаја!
Са тешком се тугом мори,
Ал’ Есаду одговори:
“Есад пашо, слуго моја
О, јуначе овог боја!
Твоја књига срце пара
Много више од ханџара!
Србинство је благородно
С њиме ратит’ није плодно.
Од кад св’јета што је љета
Честитијех не чух св’јета!
А гдје ноћи и гдје дана
Не траж’ бољег за мегдана!
Даде ли га Алах, бели,
Од свих дана од весели;
Ја л’ од сунца ил’ данице
Грома, муња кресавице;
Јал’ од зоре бјелоданке
Нагоркиње виле танке
Ил’ од самог бића свога
Свемогућства бескрајнога;
Јал’ од топа јал’ од неба
Љућег грома нам не треба!
Од кад досмо из Азије
По Европи крв се лије
На мир сваким стат’ могасмо
Ал’ за Србе не могасмо!
За Лазара свога цара
Распорише Мурат цара
И Обилић крвнк – паде
Ал’ у Српству дух остаде;
Тај не пузи ни тирјани
Но слободу људску брани!
Европе је Србин брана
Све просвјете: златна грана!
Па се и сад’ Србин диже
У Једрене ето стиже:
И с Бугари браћом својом
Престолницом љуља мојом!
Што неслогом изгубише
Срби, слогом повратише:
Куманово и Косово
Наше турме Муратово;
Сабор: Скопље, Призрен царски
И ђабе им: пећ, дечански,
Дибар, Охрид, Велес, Стругу
И Кратово златну пругу
Битољ, Прилип, њиног Марка
Српског Марка сунца жарка;
Ђаковицу и Беране
И Приштину љуте ране;
Оно дивно Вучитрње
Оно Плавно и Гусиње
Отеше нам Пазар Нови
Обилићи српски нови.
Храбар Србин још нам узе:
Пријепоље, Плевља, Тузе,
Сијеницу, Митровицу
Феризовић златну жицу;
И Колашин Доњи кити
Српски барјак поносити!
Освојише Мурићане
Б’јело Поље, “Сан Ђоване”.
Града Љеша морску птицу
И Драча му перјаницу.
И све, и све освојише
Ал’ не могу ређат’ више!
И срце ми саломише
Бљесак круне помрачише!
Србин турског коња јаше
Србин турску сабљу паше;
Уз Буфаре, Грке диже
Царевину пламен лиже:
Свак’ старину хоће своју
И у кусур главу моју!
Све пропаде ти још оста:
Ту то, пашо, славе доста;
Наши грјеси догрдише
И Алаха насрдише!
Српски свеци умолише
Алах’- сузу измамише:
Те на нашу паде главу
И сагоре нашу славу!
По ускрсу смрти није
Ни у Српству нас већ није!
И већ не ће бит’ робова
Док је краља два њихова,
Њиних тића соколића
Карађорђа, Петровића
Док њихових соколова
И громова – пламенова;
И њихових док орлова:
Бјелих крила од кринова, -
Док херојских српских чета
И сложнога српског св’јета!
А што народ: пати, мрије
То је нама гр’јехотније
Па, ти, дици свих јунака
Предај Скадра града јака
Поздрав, хвалу војсци мојој
И дружини, кажи твојој!
Још Есаду, дични бране,
Поздрави ми све Скадране:
Краљ Николу нека приме
И славним се диче с њиме!”
*
Боже вјечни наша хвало
Нек’ Те слави веље, мало,
Кад’ се Скадар предат’ мора
Да с њим влада Црна Гора,
Тад’ усташе Велесиле
Тврда Скадра да закриле
За државу Арбаније
Које прије било није!
Краљ Николи протест граде!
Црну Гору облокаде!
Ал’ Краљ тражи Српско право:
Хоћу Скадар био здраво!
Он је Зете престоница
Градова јој перјаница!”
За блокаду и не хаје
Већ наредбу војсци даје:
“Војско моја дико славе
Племените и крваве!
Сва Европа Скадар брани
Ал’ нека га не обрани!
На Христово васкрсење
Српско свето нам знамење,
Над Скадром се нек развије,
Нека под њим ропство мрије!”
Краљ одсјече војска крену
Да раздере мрак – копрену.
Ал’ над Скадром магла вије
Есад паша сузе лије;
Царску књигу сузом кваси
Јер му наде све угаси!
Срџбом љути јунак кипти,
Књигу штије, над њом шапти:
“Све пропаде ти још оста
Ту, ти, пашо славе доста!”
“Било доста или мало
О ово ум већ нестало.
Ја се морам сад’ предати
Не могу се дан држати!”
Над књигом се сав потреса
Ка’ од пакла и бијеса.
У образе м’јења боју
И купље се сав у зноју
На веље се дао мисли,
Па на једну све их смисли.
И жалостан књиге гради
Од свог срца и туради,
Направио књиге двије
Тури печат на обије.
Књигу шиље кнез Данилу
Поглавици војске милу;
И у једној паша вели:
Насљедниче кнез Данило
Црне Горе дану б’јели!
Срце ми се саломило!
Твоје војске чета свака:
Дика, примјер, свих јунака,
И грому би одољела
Муњу, муња, сагорела!
Књига с књигом милост проси
Нек’ је пошта хитно носи
До јунака твојих цара
До сретнога господара!”
Са том књигом књига паде
На кољено српске наде.
Над њом кнезу око грану,
Соколовским оком сјајну,
Сунце грану па је посла
Великоме србобрану.
Краљ Никола књигу штије
Мила ум је, па се смије:
“Предајем ти Скадра града
Ал’ ми подај милост сада:
Да оружјем с војском пођем
Да ти с њоме већ не дођем!”
Горди паша написао
“Покорни” се потписао!
А краљ паши одговара,
Витим пером од ханџара:
“О, Есаде, храбри пашо,
Јунака сам у те наш’о!
Без мириса што би ружа
То и јунак без оруж’а!
Оружје те нека кити
О, јуначе дрзовити!
Бјеж’ ис старог Скадра могã
Пут Тирана хитај твога!
Предај града сину моме
Кнез Данилу драгосноме!”
*
Есад паша топ целива –
И сузама свег облива! –
Предају му труба труби
Црну земљу војска љуби!
Зажарене очи роне
Турске храбре војске оне!
За срце се паша хвата
Па кључеве тад’ дохвата,
Кнез
Данилу кључе пружа
Па ка’ да га стегла ужа:
Р’јеч ум оде са усана
Потресена, уздрмана:
О, јуначе, дивотанче,
О, весели српски данче!
Предајем ти Скадра града
Теби града мени јада:
Јер ми груди више не ће
Осјетити никад среће.
И кад’ једем и кад пијем,
И кад сањам и кад бдијем,
На уранку и на данку
И јуначку на састанку,
И зв’јездане сваке ноћи,
Скадар ће ми на ум доћи!
Ал’ ми тука ка’ цв’јет роса
Сад лијечи зор поноса:
Јунацима што га дајем
Каквих на св’јет не познајем!
Ево теби дивна св’јета
Са ког’ паде много цв’јета
Од јунака све првака
Од Србаља и Турака!”
Кнез Данило паши збори:
“Јуначки се пашо бори
Па те туга нек не мори,
А Скадру се сада зори,
Шест вјека се у њ мрачило
А јутрос му разданило!
Шест вјека га туга била
Па му сада пјевну вила!
Тад од Скадра кључе прими,
Од весеља топ задими! –
У град ушли Црногорци
С њима неки добровољци.
Кнез Данило понајприје
С Мирком, Петром зв’језде двије
Са два срца два кремена
Бригадира два племена:
Мартиновић’- Вукотићем
Историје нове цв’јећем!
Кнез Данило понајприје
Крсташ барјак на њ развије,
Па се вије као прије
Слободе га сунце грије.
Од весеља звона звоне
Од весеља с’ сузе роне,
Бога слави веље, мало
Што слободу дочекало!
А славенством ц’јелим хори:
“Слава! Хвала! Црној Гори!”
*
О, хвала ти вјечни Боже,
С Тобом свако добро може!
Црногорци славно тада
Освојише Скадра града!
Ал’ нас скупо стаде доста;
Соколова наших оста:
Око њега по ливада
Три – четири ох! хиљада!
Ал Турака десетина
За сваког је ту Србина!
О, покојни, наши мили!
Ви сте славу задобили!
Покојници наши мили
Род сте вјечно задужили!
И Србина докле буде
И гусле нам док узгуде:
Захвалности осјећања
Попраћаће уздисања! –
Имену вам: пјесме, цв’јеће,
Што увенут никад не ће!
Имену вам гласник: Слава!
Што сав свијет достизава!
А душе вам анђелима
У небеским дворовима!
У Српско-православном манастиру Бањи св. Ђорђа,
у Рисну, на Христово васкрсење 1913.
Српски родољуб
¹) Црногорци су освојили Скадар 10. (23.)
Априла 1913. г. између великог Уторка и Сриједе у 2 сата по поноћи. На Велики
Четвртак 12.-25. истог мјесеца Њ. К. В. црногорски престолонасљедник кнез
Данило и Есад паша, заповједник Скадра, потписали су предају града, а на Велики
Петак 13.-27. исто мјесеца предао је Есад паша кључеве града кнезу Данилу, који
јет ада с војском свечано ушао у град. Скадар је Црна Гора предала великим
европејским властима 2.-15. маја у сриједу у 2 сата по подне, исте године и до
сада се налази под њиховом управом.
Ур.
²) При овоме јуришу Србијанци су пострадали
усљед великих баруштина. Црногорци су затекли у Скадру неколико стотина
заробљене српске браће, која су их очекивала као озебао сунце.
“Бока” велики илустровани календар за годину 1914.