1812 – 1912

1812 – 1912

Гђе год Јадран плаволика

Дубравом се зора бијели,

Ту с Тврдоша у Савину

Испосници Божји сјели.

И подигли манастира

Поред Божје мајке храма,

Да по нашем дробном Српству

Просвјетнога сије плама;

Да му служи крстом, мачем;

Да му срце снагом нади;

Да му буде љекар души

Ускрсом се док помлади!

Вијек вјеком ођекује

А свак српско срце гађе.

Ал’ од груди србинових

Сваки душман Тимор нађе!

О Ловћену славска дико

И вулкане родољубља!

Сваки камен све вјекове

Нек ти буде српска зубља!

У служби ти правде свете

Гњездо вије величина,

Која царству диже славу:

На темељу свих врлина!

Ти опреми старца света

Што ни мравка сатро није;

Крст у мач му у рукама

А врх гуња плашт мантије.

Са њиме су синци твоји

Дика српства и словенства,

Див јунаци Црногорци

Све уреси човјечанства;

Са русима, бокељима

Здружила се браћа мила:

Над том војском са поносом

Смјешила се славска вила,

Непобједних про лíтица

Па про Цуца и Бјелица,

И приморске стране многе

Пријеђоше му свете ноге;

А када га Господ славе

У манастир свет’ донесе

Те у Бањи светог Ђорђа

Богу жртву кад принесе,

Превезе га хтра лађа

Ход му звона величаше,

Са јадранским шумовима

Савински се смијешаше.

“Хура!” Руса славске дике

Поздравило “Светог Вожда”

‘И живио!” Србиново

Ка’ Дечанског сред Велбужда

Ту заставе благослови,

Сједа му се брада тресе;

Благослови Божје име

Потресено глас узнесе:

“Французу су народ красни

Пуни знања и мудрости,

Ал’ над Боком показаше

И звијерства и лудости!

Као да су нехришћани

Удрише ми на светињу:

На Прасквиицу манастира

Кнеза Балше задужбину!

Миковића и Љубишу

Калуђере добре моје,

Пред Будвом су мушкетали

Ка’ злочинце задње соје ¹)

Ставили су таљ на главу

Перазића Димитрије,

Што је стража вјере рода,

Да пожељет бољег није.

Три јунака Шпадијера

Од њих ми је сад’ нестало;

За онака три витеза

И царство би заплакало!

Паштровиће зорне моје

Тешко сада уцв’јелише;

Шиндика ²) им Миковића

И Кентеру погубише!

Посјекоше Боки горе

Рзум чине на ђевојке;

Невјестама вјерним браку

Пробадају часне дојке!

Закукала сиротиња

Од пореза и од глоба

Тежи јој је зулум поста’

И од мрачног хладног гроба.

То не смијем трпљет више

Правду бранит’ Бог ми вели;

Једног од нас за вијеке

Нек се Боке одијели;

Ми домаћи да смо дома

Ил’ у гробу земље ове

Ил’ Фрнцези да нестану

С ове груде Србинове!

Наполеон цар гласити

Русију би да поплави,

Па потоме све Словенство

Све вјекове да пригњави!

Сад на Москву с војском оде

Да ле лиши све слободе!

О, неда му Бог те среће

Ни мириса руско цвјеће!

Руси ће га дочекати

Нек’ нас за то сћтрах не бије;

Вјекови ће величати

Славодобит сад’ Русије!

Ал’ славенски соколови

Браћо Срби и Москови!

Александро, царе први

Од нас тражи жртву крви!

Помоћ’ браћи у невољи

Свемогући Господ каже,

Да русима поможемо

Крв и вјера нам налаже.

Сви удрите на душмана

Ослабиће њему снага,

Па га лашње сред мегдана

Побједити браћа драга;

Ал’ чувајте Конављане,

Заједно нам на Косову

Сложниј’ Турци раздробише

Царску круну Душанову!

Чувајте ми и Жупљане

Драгу браћу крви наше;

У цв’јетању српске среће,

И Жћупа нам мирисаше.

Чувајте ми Дубровника

Конак српски побројани,

Ка’ Грцима са Атином

Свијетли с унам с њима дани.

“Тешко земљи” ријеч стара,

Куда ратна војска прође,

Ал’ та браћа нек пожеле

Да им братац опет дође.

Сву ми браћу поштедите

Да ми не би сад’ уздахла;

Имање јој не дирните

Та, Вам рука не усахла!

Ал’ барјаци освећени

Што вам моја рука даде

Нек француске код т браће

Замијене славно саде!

А’ нек Божја Правда дадне,

Људска крвца што потече,

Да слободе и правице

Браниоце не опече!

Тад од хљеба и од вина

Претворио Бога Сина,

Па причешће Божје свијем

Јунацима даде тијем.

“О, владико Петровићу,

У бој ћемо за слободу!

А Господ те, Свети Петре,

Дуго чува’ милом роду!”

Глас ођекну војске сложне,

Топ и пушка загрмљеше;

Мало прошло а Мармона

јадран’ вали однијеше….

Француски је барјак славни

Српски барјак замијенио,

Ал’ паришким њега миром

Аустријски одмјенио!

Милочер, под манастиром Прасквицом у Паштровићима на св. Параскеву, Римљ.  1912.         

Српски родољуб

(Дионисије Миковић)

¹) То је било 4. јуна 1812. г. Тада су пропала и многа Паштровска писма од вељег историјског значаја. Казивали ми старци, да су се кроз читав мјесец дана та писма бјелушала по мору од Прасквице до Будве. Паштровићи свагда жале  на Францезе што суи м на манастир тајно ударили, порушили га и опљачкали.

²) Начелника Саву.

“Бока”велики илустровани календар за год. 1913