Алекси Шантићу

Алекси Шантићу

Има Бога! – Бесмртна је душа!

Тијело је душевна одора:

Као цвјетак свој свршетак има;

Ал’ тај санак слашћу ишчезава

Испред будног Ускрса Христова –

А кад’ брате, не би тако било

Не би Лазар царство изгубио;

И вјековне јаде искушења

Сретно, славно Србин пребродио;

Преко страшног крвног океана

Преко мрачних ноћи и дана. –

Јерусалим вишњи најсветији,

У грађане броји мученика:

Српског цара Лаза господара;

Вјенац дивни Божјих светитеља

А од нашег рода и племена

Цвјеће цркве Христа Спаситеља,

А без Бога тога не би било. –

А како би и што од нас било

Кад Ускрса светог не би било?

Од цвијећа и сваке травице

И од сваке најмање мрвице.

-Створ би Божји по Божјему лику

Небу, земљи, сваком на видику;

Несретнији и јаднији био

Рођењу би жалопојку вио!

С зла језика и похлепна срца;

Род нам страд’о  на жалост и страда,

И страдаће до дана судњега;

Ал’ му пјесник величајна духа

Каквим те је Отац обдарио

Тешке јаде Оцем ублажава

Што је прошло надом ускрсава.

Роду нашем зар је пакла мало

На развали славне царевине

Кукавица гдје пјесму изводи

Величине ради посрнуле

И слободе ропством замјењене;

Па и свуда на свакојој страни

Гдје нам свићу и залазе дани –

Него новог да му слику дате;

И пјесници да се обрукате?!

Ој, пјесниче дивни, Богом дани;

На ране ти нека мелем пада;

Величину бескрајне вјечности

Нек ти стихи славе одабрани,

Као свагда тако и од сада

Блаже наше с неслоге жалости!

То је служна сина честитога

Нашег Српства и Бога правога.

На ту службу небо с’ осмјехива

А будућност с прошлошћу целива –

Таквога ће грлит’ свети Сава

Кроз вјекове род му клицат: слава!

Бања, Бока Которска     

Игуман Дионисије Миковић

"Бока" 1909