“Паштровска свадба”- Мијешење хљеба и развијање барјака

Мијешење хљеба и развијање барјака

У четвртак пред свадбом, женскиње мијеси xљеб што ће доста бити за сву свадбу.

Хљеб је од очишћене, у води опрате и самљевене пшенице.

У очи четвртка цијелу ноћ при свијећама просијевају брашно кроз често и чисто сито.

У први прасак зоре, кад се и још на небу звијезде виде; кад на манастирским звоницима зазвони јутрње, барјактар, бива; рођак жеников, попне српски барјак на десну листу куће свога рођака. Кад барјак стави на мјесто и он се почне вити, испали пушку, а жене, док још пуцањ одјекује брдима, ставе руке у “наћве“ ¹) и замјешујући хљеб, запјевају врло лијепо и то једна, па за, њом друга страна исте стихове, повторавајући сваки стих, као што слиједи:

Помоз Боже, у час добар

Помоз Боже, у час добар!

Вријеме се веселити,

Ове дворе прославити

Младог Јова оженити

Младу Јоку удомити.

Многе су га моме брале,

Ал’ нијесу изабрале.

Теби га је снахо наша,

Веља Божја срећа дала.

Л’jепим даром даривала,

Ти се ш њиме подичила:

Као паун златним перјем,

Ка’ лозица бимбер грожђем,

Ка’ пшеница равним пољем,

Ка’ пучина сланим морем.

Исто се овако барјак развија, хљеб замјешује код ђевојачког домаћина. Али овдје пјевају:

„Младу Јоку удомити!“

Ђевојке и младе жене пјевају:

„Теби га је сестро наша!“

А старије жене то замјењују са: „шћери наша”

Кад сунце огрије пјевају:

Дан освану сунце грану

Нек је добар час!²)

Нека грије домаћина,

Уз њег ће и нас.

Честито ти, домаћине,

Ово весеље!

Од радости до вијека,

Било ти веље!

Домаћин устаје и игра са својом супругом или којом женом од њене родбине. На свршетку игре пољубе се у образ и домаћин меће из пушке. Овим је сад отворен пут игри.

Женскиње сад пјева:

„Мој миле игра, поигра,

Мој миле игра’, поигра’!

Мој миле игра чија је?

Мој миле младожењина!

Нека га, да м’ је честита,

Честита и нарочита!

Овако припијевају редимице другом а онај кога припијевају поигра с којом од женскиња, и послије цјелива, меће из пушке.

Пјевају још многе пјесме, н. пр.:

1.

Пођи збогом бљеђани мјесече!

Огрија нас сунце са истока

И гријаће од јутра до вече,

А од вече до гроба дубока!

Гроб далеко, а срећа велика,

Од овога дома и свакога

А браћа ни здраво сваколика

Од нашега рода србињскога³)

2.

Садих дуњу на планину,

Присадих јој виту јелу,

А наврнух - жумбер воду;

И поставих чудну стражу,

Чудну стражу, младу мому,

Тамо не пох за годину,

Допаде ме глас и књига

Да је дуња увенула,

Вита јела осанула

Жумбер вода пресанула,

Млада мома преминула.

Дофатих се врана коња,

Па ја пођох на планину,

Ал’ не могу приступити:

Од мириса жуте дуње

И висине вите јеле

И брзине жумбер воде

И љепоте младе моме!

Лак, полакше, примакох се,

Под јелом сам починуо;

Нагризох се гладан дуње

А напојих жедан воде

И наљубих младе моме!

3.

Отац сину сад весеље спрема

И сазива господу сватове,

Да му браћа дођу на весеље,

Под оружјем у свитном ођелу,

И донесу господске дарове.

Па ће ни се браћа подигнути

До Петрова двора бијелога,

И довести китну Анђелију

Па привјенчат’ драго за драгијем;

Да Бог да им у добар час било!

А мајка му и миле сестрице

Коло, воде пјесме зачињају.

A cтричеви, браћа и рођаци

Поздрављају коло из пушака

И од Бога срећу призивају

А да Бог да, са срећом им било!“

4.

Мајка шћерку на вјенчање спрема,

И поуке лијепе јој дава:

„Шћери моја, са срећом ти било!

А кад будеш у дому својему,

Добро ћеш се тамо поднијети;

Угодиhеш свекру и свекрви

Ђеверима и заовицама:

Са послухом, миром и љубави,

И своме ћеш тим угодит’ војну,

А сестрама пута отворити!⁴)

5.

Војводо, ливадо ⁵) пођох с ђевојком на воду

На води нађоx јабуку,

Стадох јабуку д’јелити,

Криви ме дио допаде,

Од половине трећина,

Ја на суд пођох c ђевојком:

На суд пред властелима,

Осудише ђевојку,

Да буде моја ђевојка!

До једне године.

По тада до један мјесец;

А по мјесецу неђеља,

По неђељи један дан,

Дош’о са срећом жељни дан!

6.

Град градила б’јела вила,

Ни на небу ни на земљи,

Но на грани од облака:

На граду су троја врата:

Једна врата сува злата,

Друга врата од шкрлата

Трећа врата од бисера.

Која врата сува злата,

На њих вила сама сједи;

Која врата од шкрлати

На њих вила свилу преде;

Која врата од бисера

На њих вила кћер удаје.

7.

Преко мора пута нема,

Него једна танка ланца;

Нико греду проћ’ не може,

Него момче нежењено,

Жените га, не држте га

Да му брци не прерасту,

Да му моме не забаве.

Опет пута морем нема,

Него једна танка ланца.

Нико греду проћ’ не може,

Него мома невјерена:

Вјерите је не држ’те је,

Да јој дојке не прерасту;

Да јој момци не забаве!

8.

Игра се златна јабука

По гувну, по мједеноме.

Оскочи скоком јабука,

Удари граду у врата,

Саломи врата на двоје,

А кључаницу на троје;

Просу се бисер под перја,

Сави се пayн од неба.

А пауница од мора,

Те купе бисер под перја.

A њих мољаху ђевојке:

 „О пауне, ти брате!

А паунице, сестрице!

Не куп’те бисер под перја,

Јере смо цуре вјерене,

Вјерене, неудомљене,

Па нам се оће дарови:

Свакоме свату по гривна,

А првијенцу и двије,

Староме свату четири,

А младожењи ћевојка!“

9.

Шета Маре, шета Јане,

По пољицу зеленоме

И по гувну мједеноме.

Маре јелек и кошуљи

А Јана је сва у злату.

Ко гођ путем мињеваше,

Сваки руком Мари маше,

А за Јању не хаjаше!

Она иде плачем дома,

 Ал’ је пита мила мајка:

„Што је Јане, кћери моја,

Те ми плачом дође дома?!“

Јане мајци одговара:

„Како, што је, мајко моја,

Шетах с Маром другарицом,

На њој јелек и кошуља,

А ја мајко сва у злату;

Сваки Мари руком мава,

Мени јадној нигђе нико!“

Мајка шћери одговара:

„Мучи, шћери, муч’ бестио!

Маре има доста браће,

А ти Јане ни једнога!“

Јане мајци говораше:

„Мајко моја, добро моје!

Да продамо злато моје,

Злато моје, сребро твоје,

Да купимо мени брата,

Мени брата, теби сина!“

 Мајка Јани одговара:

„Мучи кћери, муч’ бестио!

У небрата брата није,

У несина сина није!“

10.

Женио се Ђорђелија,

Зове сестре на весеље.

Двије су му долазиле,

Она трећа доћ не може:

Јере има лудо чедо,

Лудо чедо од мјесеца,

Него шаље з’ову своју:

„Ајде пођи з’ово моја!,

Моме брату на весеље!

Mа кад пођеш пред дворове,

Ту ћеш наһи дивно оро,

А у ору Борђелију,

Ти у оро не улази

До рамена Ђорђелије:

Јер је гаман на ђевојке!“

Она не шће послушати,

Но кад пође пред дворове

Ту на’оди дивно оро,

У оро је улазила:

До рамена Борђелије;

Он јој главу главом бије,

А она му говорила:

„Себе главу, отпала ти!

Не ломи ми златан ђердан !“

Њojзи вели Борђелија:

„Не бој ми се душо моја!

У селу је кујунџија,

Љепшег ћемо направити!

Он јој руком руку стиска

А она му бесједила!

„Себи руке, отпале ти!

Не ломи ми златне бурме,

Златне бурме и прстење!“

Њојзи вели Борђелија:

„Не бој ми се, душо моја,

Имам брата кујунџију,

Љепше ћемо направити:

Златне бурме и претење!“

Он јој ногу ногом чепље

А она му бесједила:

„Себи ногу, отпала ти!

Не штети ми лај-пачмаге!“

Њojзи вели Торђелија:

„Не бој ми се, дошу моја!

У селу је суштерина

љепше ћемо направити!”⁶)

Уз ове, још многе друге пјесмице пјевају, које су врло сличне пјесмице ма које читамо у књизи Караџића „Живот и обичаји народа српског“ и у Врчевића: „Три народне свечаности.“

Међу тим људи кољу браве и волове; спремају све што је нужно за свадбу. — Али уз тај посао често ухвате „Оро“ са женскињем и запјевају:

„Ој помози добар Боже!

Што без тебе бит’ не може,

Помоз’ Боже домаћина

И свакога Славјанина!

А нашему домаћину

И весеља не манкало,

Младе свадбе и крштења!

Играло је дивно оро,

На тараци пред Котором

У том ору све јунаци

Све јунаци у долами,

Па их вила с горе гледа

И овако бесједила:

„О Богу ви, сви јунаци,

Подигните те доламе

Дав;  је љепше поскочити,

А мене ве погледати!“

Још играло дивно оро

На тараци пред Котором,

У том ору све невјесте

Све невјесте у сукњици;

Па их вила с горе гледа,

И овако њима вели:

„О Богу ви, све невјесте

Подигните те сукњице

 Да в’ је љепше поскочити

А мене ве погледати!“

Још играло дивно оро,

На тараци пред Котором,

У том ору све ђевојке

Све ђевојке у копрени,

Па им вила с горе виче:

„О Богу ви све ђевојке,

Подигните те копрене,

Да в’ је љепше поскочити

А мене ве погледати!“

11.

Играло је дивно оро,

У ору су све јунаци,

Поврх њих се соко вије.

Јунаци га мамијаху:

„Пан соколе, међу коле,

Десним крилом на оружје:

На оружје позлаћено!

Ал’ се соко више вије!

 Још играло дивно оро,

У ору су све невјесте,

По врх њих се соко вије,

Невјесте га мамиjaxy:

„Пан соколе међу коле,

Десним крилом на кољена!“

Ал’ се соко више вије!

Још играло дивно оро,

У ору су све ђевојке,

Поврх њих се соко вије,

Ђевојке, гa мaмијаху:

„Пан’ соколе међу коле,

Ђевојкама на дојкама!“

Све се соко ниже вије

Докле паде међу коле;

Ђевојкама на дојкама.

Невјесте га срамоћaxy:

„Ој соколе, црн образе!

Што не паде на јунаке,

На оружје позлаћено,

Него паде ђевојкама,

Ђевојкама на дојкама!⁷)

Већ у петак хљеб је печен и остало све је справно за свадбу.

¹) У Кривошијама кажу: “шкип“, у који разлијевају, суше, и соле скоруп; то им је зими највиши смок.

²) У пјевању се повторава:

       Дан освану суще грану

       Нек је добар час!

³) Ово је новија пјесма.

⁴) Сваки се стих у пјевању понавља.

⁵) Војводо, ливадо, понавља се уза сваки стих.

⁶) Већи дио ових, пјесмица и оних које ћемо видјети на свадби, преписао сам од Ника Иванова Давидовића, Миковић

⁷) Сваки се редак у пјевању понавља.

“Босанска Вила”  бр.  19 и 20   1891.