Нови зет
Као што смо у првим врстама примијетили, нови зет долази у „тазбину“
послије подне: кад се углавџије поврате његовој кући.
„Таст“ зове се отац вјеренице; „шуреви“ браћа јој, и неко од овијех или
ближњих рођака изађе му у сусрет.
Он пољуби родитеље у руку и добив њихов благослов, упути се тазбини
носећи дарове.
Кад у кућу уђе, дарује „ташти“ (вјереничној мајци) и осталом женскињу,
бива: сестрама и другим родицама своје вјеренице, по калуп сапуна, својој
вјереници донесе још у црвеној марами цревље, “папуче“ или мало финије: „гондулете“.¹)
Вјереник тешко може видјети вјереницу, јер она се од њега крије. Ако је
за дуго не би видио, нити би му хтјела доћи, он јој пошље дар по „ташти“
(пуници). Но свакако ко од женскиња учиниће му на руку, да је, ако и издаље,
види. И у првој половини текућег стољећа, она би прије кроз прозор искочила,
него к вјеренику приступила. Стога су родитељи за њу примали прстен и друге
дарове. Данас је друкчије, бива: да дјевојке саме, иако с примјетним стидом,
примају прстен и од вјеренка друге дарове.
У вече се сви домаћинови гости, веселе и с новим зетом пјевају играју и
замећу разне игре.
Кад се сјутра дан хтједне зет да поврати кући, вјереница му дарује
кошуљу, коју је она сашила, и чарапе, које је она оплела. Ово му свеже у једно,
у црвену мараму.
У првој половини текућег стољећа, овај је дар износила од стране
њезина: мајка, сестра, или која ближа родица.
На поласку испали једну или више пушака: у знак захвалног поздрава, на што
му из тазбине равно одврате.
Новога зета испрате донекле „шуреви“.
“Босанска Вила” бр. 19 1891.
¹) Славни наш књижевник
†Вуко Врчевић, у својој књизи “три народне свечаности“ на стр. 224, говори о
Паштровићима између осталог:
На ноге ниједи опанке, но црвене или црне папуче? Могуће је да су кад
год носили црвене папуче, али сад не носе. Спичани, с којима Паштровићи граниче
на југу, носили су црвене папуче, и њихово женскиње их још носи.
Нема коментара:
Постави коментар