Паштровска
свадба
Од Дионисија Миковића
(Посвећено
паштровској омладини)
Неколико ријечи унапријед
Србине,
драгосни брате, Српкињо драгосна секо! Ево ме к вашој љубави и с „паштровском
свадбом“. И она је једно свијетло обиљежје Српства; винограда од кога сам
јагода, мога отечества, мога блага над благама.
Србине,
раскомадани паћениче, Српкињо племенита сестро! Тумарајући по родољубној
пустињи, у коју ми показа пут мајчина пјесма и очине гусле — Бог им душе
помиловао! — надахнух се, оне љубави, која твој понос освјештава, оне блажене
искре, што над облацима твој карактер узвисује: кад се на вагу меће образ,
вјера, и слобода.
Србине,
Српкињо, цвијеће ви на образ! - Неравнијем искуством кроз пет стотина и двије
год., научисмо науку за цио будући живот ... а у тој пише: „Обичаји су народно
обиљежје“. На нашим обичајима могу ни оправдано завиђати далеко срећнији и
напреднији народи; — Они су нам праотачки аманет! ...
Србине,
Српкињо, весела ви мати! Ми смо живјели, ми и данас живимо у врло мучном
времену, па ако хоћете, да се не утопимо у море, чију би дубину, Боже сачувај,
закључао над нама кљyч вјечности ... Не гријешимо душе о узвишену заповијед,
што ни пише на застави, која је небројено пута окупана у витешкој људској крви
за свету и спасоносну српску идеју, а означује се са четири лијепа Ћирилова
слова :
Радимо
браћо, радимо сестре, као Тацит, који је шћео да
умре радећи;
радимо на
напретку, како ће нас одликовати признање страних народа, а наша света црква
благосиљати, историја величати и гусле славити: као што славе наше претке — мир
пепелу њиховом, и радост душама! Њиховим именом злотворске љубе у колијевци
плaшaxy ђецу. А у исто доба заклињаху их
млијеком из прсију да буду јунаци као Срби.
Никад
не изгубимо из вида, при сваком племенитом раду,
слогу, коју крвљу запечатише нашатри хероја: Обилић,Топлица и Косанчић, што
падоше
Када српска величина
На Косово поље паде
Аневјерни Вук Бранковић
Цара и свој род: издаде!
Не
одалечимо се од вјере, којом је невини Данил био преиспуњен, кад је бачен међу
лавове; а нејаки Давид изашао на мегдан гордоме Голијату, и Соломон добио
мудрост да сазида у Божју славу великољепни храм; а свети наши Немањићи и други
богаташи и сиромаси од наше крви и племена, претворили трновиту српску баштину
у свете манастире и храмове: да се у њима узвишеном пјесмом славе и величају
Божја дјела и да буду радост и утјеха тужном и сираху, и уточиште, српскоме
јунаку. Вјера са добрим дјелима сила је, која је кадра да нас спасе од поплаве,
што је поплавила многу нашу словенску браћу.
Чувајмо
своје као на рамену главу, а поштујмо туђе као свој образ. А будемо ли његовали
своје лијепе обичаје и с њима се оправдано дичили и поносили пред образом и
поносом свијета, одбранили смо се од свачијег јуриша, како не би ни с каквим
оружјем.
Ми немамо славе ни весеља, кад не би имали напити у
красну Божју славу. Српски ум, који се одмара над небесним сводовима и сила
осјећаја, освјештала је тим обичај сваке славе, — весеља и жалости, а народни
пјесник кристалисао је отуд истину корист у пошљедњим стиховима дивне српске
пјесме:
„Ко год није у славу Божију
Слава Божја вазда му помогла!“
Она
је помагала у најтежим часовима, она ће помагати и избавити српски народ од
невоље, као што је избавила сужња из тамнице.
Сврнемо
ли и постидимо ли се својих красних обичаја, као бајаги нијесу оно, што на
жалост неки крсте:, „господска ствар“, стровалићемо се у јаму, од које нас је
опрезним учинио калуђер, свети отац Сава, као што се стровaлише на нашу жалост,
многа наша дична браћа, на коју кад погледамо, треба да нам око засузи, да ни
бол у срцу олакша !
Пазимо
да нам се оправдано не примијени пророкова: „Пропасть твоѧ
одь тебе иZрайль.
“
Овим
хтједох да задовољим својој души, јер ће се, судећи по поремећењу здравља,
можда до скора помирити с варавим свијетом и ослободити овог тијела обрeмeњог
грјешном тежином.
(Неће,
ако Бог да - док не дочекаш, да, као
праведни Симеон рекнеш Њиње отпушчаеши раба твојего Владико с миром јако
видјеста очи моје спасеније рода мојего! Ур.)
Ако
ово заиста буде, моја пошљедња јавна ријеч (не дао Бог) биће ми души мира и
покоја, ако она не буде: глас “копнюшаго кь пÁтiнь” или зрно што на камен пада.
Ако
иђе, у овој работи наиђете на задовољство, за то не пристоји заслуга мени, него
честитој нашој омладини, око бившег „Приморца“, која ми је ову работу у задатак
ставила још године 1883.; и уједно са мном захвалите честитом старини г. Симу
Попову Давидовићу, добром познаваоцу народних обичаја, који ми је највише на
руци био, да ова работа изађе у слици, за коју ми рекоше многи старци и познаваоци,
да је достојна свог имена.
“Босанска
Вила” бр. 13
1891.
Нема коментара:
Постави коментар