“Паштровска свадба”- Углава

Углава

Углавџије зову се они, који дан свадбе углаве. По њих пошље младожењин домаћин једног од својих сродника, у четвртак пред углавом.

Овђе се позива младожењин ујак, стричеви и рођаци, и најмлађи кућни зет, кога најмлађијем зову, што се најкасније оженио од њихове куће.

Позивач тако се зове онај, који их позивље, послије обичног поздрава, скине капу и прозбори:

„Брате, домаћине! Чуо си, да је (име вјерениковог оца) вјерио са срећом, свога сина (име) ђевојком (име вјереничког оца), и оће ако Бог да, да у прву неђељу која дође, углави свадбу; и ја сам, од његове стране послат: да те поздравим и на углаву позовем.”

„Позваник“, тако се зове позвани, прихвати:

„Здраво био, и вазда добре гласе доносио! Ја сам чуо за добросрећну вјеридбу мога (ујака, сестрића, и т. д.) и рекао сам: било му с великом добром срећом! Домаћину, који те је послао и мене поздравио: од Бога мир, здравље и весеље! Поздрави и ти њега, и кажи му: да ми се нада, ако Бог да!“

И овај се са поздравом враћа, лијепо чашћен пићем, а по вољи и јестивом.

Једнако позивље своје пријатеље и домаћин од ђевојачке куће. А у очи саме углаве, позове овај и свог новог зета: који дође на дан углаве, послије подне, кад се углавџије кући поврате и први пут као зет, преноћи у тазбини.

У одређеном дану састану се углавџије у кући вјерениковог домаћина. Сви су врло лијепо и чисто одјевени у свом народном свитном и свиленом, златом извезеном, одијелу, које је у свему слично раскошном црногорском. За пасом им сребрне или сребром позлаћене мале пушке с дугим ножем и ханџаром; на рамену струка а преко струке сјајни џеврдар.

Сваки назове:

„Добро јутро у поштени дом! Ово му весеље са срећом, да Бог да !“

Домаћин прихвати:

„Добра ти срећа! И ти здраво и весео био, да Бог да!”

Углавџије сад не носе дарова, а званице ђевојачког домаћина носе ђевојци: бјечве, травијешу, кошуљу, котулу, прстен, брњице, сапун, јакету, и сличне женске ствари.

Пошто се углавџије обреде ракијом, наздрављајући:

„У здравље домаћиново и његовог дома и онога дома коме смо се упутили! О чем радили: да Бог да се не кајали! На пут, на који смо се кренули, била ни велика добра срећа, ако остаје у овом дому, био му добар останак! Здраво пошли, здраво нашли, срећно свршили, посао, за кога смо се подигнули и здраво се и весело овоме дому повратили: фалећи и славећи Бога и пречисту Богородицу, што су не добријем путем пропутили, здраво повратили, и здраво и весело нашли у овоме дому домаћинову, да Бог да!“

Ујак вјереников узме чутуру с вином, коју су жене окитиле цвијећем и позлаћеном картом, с чега се зове „чутурач“,¹) а отац или брат, црвену свилену корделу у вриједности једног талијера, па се редом крену кући ђевојачког домаћина. Тад домаћин одврати здравицу с ракијом:

„Помози Боже, и намјери се у велики добри час! Углавџије су напили мени и моме дому, и дому коме су се са срећом упутили, и да Бог да, и његова сила јака, да се стече свака! А ја ћу напити за здравље и срећни пут путника углавџија, који се на пут крећу, за срећу дома мога — и онога, коме се крећу. Да их господини Бог пропути добријем и срећнијем путем! Куд год пролазили, на срећу налазили, да Бог да! Из овога дома пошли, и у онај, у који сте кренули, здраво и весело дошли, да Бог да! Нико ви зла не пожудио; ако би ви га шћио, он ви га не видио, да Бог да! Сваки ви завидио на добри и срећни пут, и на паметну и поштену бесједу, да Бог да! А кад се у овај дом повратили, фалили се здрављем и весељем, лијепијем дочеком, и домаћином поштенијем човјеком; свадбу углавили, вина се напили, али се не опили, но ми се здраво повратили и вазда ми здрави и весели били, докле шћела воља Божја, и срећан ви пут, да Бог да!“

Сви повичу:

Амин!

Излазећи из куће сваки виче:

„Остајте ми с Богом и да се уздравље видимо, да Бог да!“ 

Чељад која у кући остаје, одговара:

„Пош’о с Богом! на путу ти добра срећа била, да Бог да!“

Ђевојачки домаћин изађе им у сусрет, као и прстеноши.

Улазећи у кућу називају:

„Добро јутро, у поштени српски дом! и са срећом!“

Домаћин са осталима, прихваћајући им струке и веље оружје, одговара:

„Добра ви срећа! добро дошли, да Бог да!“

Оружје иза паса не скидају, него као што оно згодно рече српски народни пјесник :

„Оваки је адет у Србаља;

Под оружјем пију мрко вино“.

Сви посједају за уређеном трпезом; и тад чутурач пружи домаћину чутуру с вином, зборећи:

„Домаћине! Прими здравицу, од (име и презиме) домаћина, од кога смо послати, и реди добро за нашега срећнога састанка!“

Домаћин прима, весело вичући:

„Еј! дала ти рука Божја!“

Сви поскидају капе, а домаћин наздрави:

„Од кога је здравица: од Бога му мир, здравље и весеље! А ја ћу напити за здравље срећу и дуги живот углавџија и домаћина, од кога су послати, и за здравље свакога ко ми је у сиромашком дому, и ко није, а добра ми жудио, да поможе јаки господини Бог! А сад, браћо моја, добро ми дошли, здраво се дому повратили и вазда здраво били, докле шћела воља Божја! Данашњи наш састанак био за срећу и весеље овога сиромашнога и поштенога дома, од кога сте послани! Наши се домови један с другим дичили, фалили и поносили, и други ни на томе завиђали, докле шћела воља Божја! Ми се састајали цјеливали, и за мир и здравље јуначко питали: по закону ришћанскоме и обичају српскоме; докле шћела воља Божја!

Ђе год долазили, срећу и весеље доносили, срећу и весеље налазили, и са срећом се и весељем своме дому повраћали, да Бог да! И од дана данашњега до дана судњега, не било између нас вишега мрзила од овога сада, да Бог да!

У здравље свију!“

Сви прихвате:

„Здраво био, Бог те веселио!”

Сад углавџије ставе капу на главу и сви остали, осим домаћина, и онијех који послужују при трпези, а чутура иде од руке до руке, докле се сваки обреди наздрављајући:

„Како домаћин напио, тако јаки Бог с добријем услишио, да Бог да!“ и добијају одговор:

„Амин! Здраво био, и Бог те чуо!“

На трпези стоје двије или четири боце лозове ракије: како захтијева број углавџија, бива: ако су тројица, онда су двије боце, ако их је више од овог броја, онда су четири боце, и то двије: у челу, а двије у дну трпезе. Свака је боца зачепољена савијеним цвијећем, или јабуком, неранџом или питомим шипком — позлаћеним златном пљеном.

Уза сваку боцу ракије стоји боца вина, зачепљена, као и ракијска боца.

Међу овијема стоје још на трпези и два врло лијепо уређена пшенична хљеба. У њима стоје усађене у накрст, четири дрвице, и оне су обвијене позлаћеном картом и привезане свиленим пантљикама: које приказују српску тробојницу. На врху сваке нaтaкнута је позлаћена неранџа, или јабука, или орах; а више овијех стоји позлаћена картица, изрезата у облик заставе.

Домаћин понуди углавџије ракијом, и од њих најстарији скину с боца зачеп и сад сви скину капе, а најстарији наздрави:

„Помози Боже, сад и вазда! У чијем смо дому, помогао Бог њега и онога, ко је у њему. Господини Бог живио и од зла и напасти бранио брата домаћина и његова сваког брата и пријатеља, који је овђе и који није, а нашем брату домаћину добра желио!”

Ђе год он или његов брат, причесни побратим, или уздани пријатељ: кроком крочио, нико му не доскочио, да Бог да! Свуће га срећа сретала, од добријех људи добра ријеч пратила, а од злијех га вазда худила: да не рекну поштени, да је он или његов ко био, срамотан: као што су зли језици срамотни, да Бог да! Нико се не пофалио да је с нашега брата домаћина или његовог милог и драгог и узданог брата или пријатеља, поштење уграбио, или од њега зађевен био, да Бог да! Ако год шћио мира, слоге, и љубави, шњим се кад год шћио свакога часа, раздвојио веселога срца и поштена гласа, да Бог да! Како он напио за здравље нас свију, за наш састанак и весеље, око кога радимо, онако јаки Бог с добријем услишио, да Бог да! Сви здрави и ја с вами!“

Сви прихвате:

“Амин! Здрав био и Бог те чуо!“

Углавџије се по старјешинству обреде ракијом, наздрављајући:

„Како старији напио, онако јаки Бог с добријем услишио, да Бог да! у здрављу и љубави живјели сви!“

Други му одговарају:

“Да Бог да, и с тобом заједно!“

Сад најстарији углавџија зовне:

„О поштени домаћине!“

Домаћин му се одазове:

„Шта велиш, поштени Србине!“

Углавџија:

„Весело си нас дочекао, весеља ти не мањкало, да Бог да! На софри је пред нама: вино и ракија а около нас: здрава и уздана весела Србадија.

Фалио се и славио хљебом, вином и ракијом и веселом здравом и узданом дичном Србадијом, докле шћела воља Божја! Све ти је начињено, накићено, весело и мило; као што је икад било; да Бог да ти Бог уздржао! Фала Богу и ми смо весели, као што смо жељели, али да будемо веселији и ограшнији, не приступи: она наша обречена добросрећна невјеста!”

Домаћин:

„У име ти Божје мој лијепи бане и бановићу, сад ће доћи!“

Ђевојка приступи и пољуби их у руке: Они јој захваљују:

„Фала ти, жива и срећна нам била, да Бог да!“

Сад јој најстарији пружи црвену свилену корделу е благословом:

„Прими, шћерце и обречена снашище, овај малени свилени дар! Свилу ти дајем: да и ти будеш добра, као добра и мекана свила. Теби била свила срећна, а ти била срећна обреченоме дому, да Бог да!“

Ђевојка прими свилу, и пољубив га у руку, а он њу у образ, врати се, свијема се поклонивши.

До овога доба у кући је особита тишина, као кад се врши какав црквени обред. Сад тек почиње разговор о разним стварима; играње и пјевање разнијех пјесама, које се једнако на свадби пјевају.

Сваки пут кад играчи престану играти, пољубе се у образ, а уз то женскиње још љуби мушкиње и жене старије у руку.

Кад ко прихвати гусле, па му испод прстију стане одјекивати онај тајанствени звук, настане свечана тишина. Пјесма о косовском боју:

„Купи војску сриски цар Лазаре

од Србије ц’јеле господаре”

 свагда изазове суза.

С углавџијама обједују и домаћинови пријатељи, изузимајући женскиње, које послије овијех обједује на истој трпези, са онијема, који су прве при трпези послуживали. Ово се каже: „друга трпеза“.

Приправљена јела јесу обично: ориз куван у масној чорби од говедине, кокоши и брављетине; месо: гoвeђe, бравље, и кокошје: пршут, и сланина и кобасица са зељем, печење са салатом; макарули посути сиром и цукром, с мушницом²); и напошљетку: сир, јаја, и сирница.³) Брава не пеку с главом од седамнаестог вијека⁴).

При јелу пију само седам пута: „седам здравица“. Ове су здравице исте, које ћемо видјети на свадби, изузетком што се скоро искључиво на свадби пјевају оне лијепе пјесмице „почаснице“, што долазе послије сваке здравице.

При петој здравици донесе домаћин углавачима дарове, и на овијема углаве свадбу.

Дарови су: оцу вјерениковом (или ономе који га заступа) 6 цвaнцика; ујаку цвaн. 6; зету цван 6. Осталима колико их год има по једну цвaнцику. Ово донесе на тањиру завијено у картици, говорећи:

„Господо, и браћо, примите ово, а за бољега сте дара!“

 Узимајући с тањира сваки свој дар, одговара:

„Ти даривао мене овим, а тебе Бог добром сваким!“.

Сад домаћица донесе на тањиру савијене ките цвијећа, и ако је присутан свештеник⁵) ког свагда позивљу, приступи к челу трпезе, ће он сједи, и понуди му киту цвијећа: пољубивши га у руку. Добивши од свештеника благослов, иде редом углавачима, те како који узме с тањира цвијет, она га пољуби у руку.

Послије овога, рећи ће најстарији углавџија:

„О поштени домаћине!”

 Домаћин:

„Шта велиш: поштени Србине?“

Углавџија:

„Једосмо и писмо и Бога призивасмо, да ни поможе Бог и Богородица, Огњевита Марија, и громовити Илија, и свети Сава, свега Српства слава, и цијело коло небесно! Како молио наш часни отац духовник, ови овђе, и остали, који за нас грјешне Бога моле! Пјевасмо, игрaсмо и разговарасмо, али још ништа не језиковасмо: кад ћемо справити и више весеље за наше добросрећне младијенце, но хоћемо ли почети у име Божје?“

Домаћин:

„Збори, бане, Србине, кад заповиједаш!“

Углавџија:

„У име ти Божје, домаћине и брате Србине!“ (означи дан) нареди ми (означи број), пjaтa⁶) меса, и дарове за господу сватове! Кућа ми је инокосна а добросрећна невјеста поносна, па нека је поноси и узноси са свакијем поштенијем, с људскијем начином, докле буде шћела воља Божја!”

Домаћин:

“Добар чоче, добро ли рече, да Бог да да се стече! Али ми је кућа сиромашна и тијесна, за толико господе сватова, па се бојим и страх ме је љуто, да сватовима не буде исправно; а ти знаш мили пријатељу: сватови су поносита војска, могу лако заметнути кавгу, но те молим да их буде мање!”

Углавџија:

„Али, бане, домаћине, не могу ти послати мање: јер ја имам, докле хоће воља Божја, браће и братучеда, синова и синоваца, причеснијех побратима, добријех кумова и зетова, и узданијех пријатеља, а све је то Србин брат — и жели да ми буде сват, и рекне добро за добросрећне младијенце.

Ако су сватови поносити, нијесу напрасити; из братскога ће дома поћ а у братски доћ; Бог ће дати мирнога анђела, те неће бити никаквога ђела с којим би образ осрамотили а душу огријешили, ни дао Бог!”

Домаћин:

„У име ти Божје, добросрећни пријатељу и брате Србине! Ако је кућа тијесна, нијесу чељад бијесна; људе и браћу ласно је дочекати: јер ће опростити и да им не буде како би се шћело, па ми пошљи колико год заповиједаш, и добро ми дошли, кад год заповиједаш: биће за њих свега по сиромашки начин, а добре воље, као мора слана!”

Углавџија:

„У име ти Божје добросрећни пријатељу и брате Србине! Овђе ти вазда људи долазили и људе налазили и о добру збора зборили, да Бог да!”

Домаћин упада у ријеч:

„И своме се дому здраво враћали и здраво налазили, да Бог да!“

Углавџија:

„Што рекосмо и углависмо, и тврдо свезасмо, а нека господини Бог с добријем услиши, да Бог да!“

Домаћин са свијема прихвати:

„Амин, да Бог да!“

Послије седме здравице, устају иза трпезе благодарећи Богу.

При поласку женскиње им враћа струке, љубе их у руке, а људи веље оружје рукујући се и љубећи.

Домаћин им изнесе чутуру, коју је напунио својим вином, а женскиње је окитиле својим цвијећем.

Свакоме, кога на путу срету, дају из чутуре да пије, и сваки скваси уста, наздрављајући:

„Са срећом, да Бог да!”

Кад углавџије изађу, пред кућом сваки испали по једну или више пушака: у знак захвалног поздрава и срећно свршене углаве. Домаћин им са својима одвраћа једнаким бројем, а у селу се чују мушки и женски гласови:

„Са срећом, да Бог да!”

Овим се свршује углава.

¹) Дрвени плоснати суд од једне литре

²) Прасећије дебело цријево напуњено пшеничним брашном и ситно нарезатим бијелим прасећим месом. Ово жене граде и осуше, па траје преко цијеле године.

³) Ово жене граде од свјежа сира и јаја, и кукурузна брашна. Пеку та с маслом или лијепим маслиновим уљем, у просуљи, у облику колачића.

⁴) При свршетку 17. вијека, у селу Грабовици, у кући Вукца Греговића, Шћепчева (више пута који води у Ново село) свадили се међу собом сватови ради печене главе! Настојник принио сватовском старом свету, ради више части, печену главу и рекао: „Ст. свате, да ти је част! глава глави иде“. На то неко од сватова: “Зар смо ми други твоји репови?“ и кавга се заметну. Том приликом погину сви сватови, а на броју 35, и сувише 23. настојника.

Међу онијема није ни један био странац. Банкада паштровска, тако се звао ондашњи народни суд, „и од сва четири манастира (Дуљева, Прасквице, Режевића, и Градишта). Игумани и калуђери, духовни оци миротворци, па сви главари и старјешине“, састадоше се на ријеку „Режевић“ и закључише: „братски мир“. Па овом му установе: да ни један: домаћин од Паштровића комунитади несмије испећи у својој кући пециво с главом, као до сад, него без главе”, - Ону је брацку погибију доста опширно описао неумрли српска књижевник покојни Вуко Врчевић, у својој књизи: „Низ српских приповједака“ на стр. 64 под називом; „Сватовска и братска ногибија“.

⁵) У Паштровићима нема осим двије свјетовне парохије. Четири друге парохије с капеланијом, јесу својина четири манастира, па их свештеници монашког чина послужују. Они су на првом мјесту у свим народним свечаностим.

⁶) На свако пет сватова рачуна се један пијат с пола печеног брава, и кад му каже н. п. пет пјата меса, или пет свијећа, разумио је 25. сватова, и т. д.

“Босанска Вила” бр. 15 - 17   1891.