“Паштровска свадба”- Вјеридба

Вјеридба

Од просидбе до вјеридбе¹) траје обично осам дана, и тај бива обично неђељни или празнични дан.

Прстеноша зове се онај, који носи престење испрошеној ђевојци; а то, бива: отац, или брат, или ако овијех нема: најближи рођак.

Прстен је у опће златан и вриједи неколико талијера, сразмјерно по имућству.

Код ђевојке га очекују неописаним осјећајима највише радости, и гостољубља.

Домаћин му изађе у сусрет. Прстеноша му — машајући се капе, назове:

„Добро јутро!“²)

А домаћин скидајући капу прихвати:

„Добра ти срећа, и добро дош’о!“

Прстеноша настави:

„И Bac³) боље нашо!”

Рукују се и цјеливају.

Кад дођу близу куће, домаћин истрчи пред прстеношу и чека га на вратима, прстеноша улази, вичући:

„Добро јутро у поштени братски српски дом!“

Домаћин прихвати с фамилијом и оближњом својтом, која је ту на окупу:

„Добра ти срећа, и добро ни дош’о!“

Са сваким се поздрави као што смо видјели при просидби, и, као што је то обичај: сваком приликом.

Међу женскињем не yгледа ђевојку, којој је прстен донио, јер она стидна, не оће да преда њ изађе.

Домаћин га понуди да сједне на чисту столицу:

“Сједни брате Србо и добросрећни пријатељу, да се од труднога пута одмориш !“

Прстеноша:

„Нијесам се утрудио, а да је хода три бијела дана и три ноћи вазда без престана: кад гром грми и муње сијевају, вјетри бију и облаци вију, и снијег мете да помете, не бих се жалио потрудити до оваквога лијепога и узданога српскога дома и племена. Али нећу сјеђети прије но видим оно чељаде⁴), којему сам с добром срећом, дар донио!“

Домаћин:

„Добро дош’о и добро донио! И мој дом вазда такву браћу Србе и пријатеље дочекивао и од њих дарове примао: да се с њима дичи и поноси, докле шћела воља Божја! Добросрећни дар можеш дати и мени, а Божја ти је непреломљена тврда вјера, даћу га ђевојци, којој си га донио: јер она се стиди изаћи пред твојијем поштенијем образом!“

Кад прстеноша остане при томе да ђевојци сам лично прстен да у руку, онда брат или ближњи рођак допрати ђевојку. Он је пријави!

„Ево ти, пријатељу, оно чељаде, за које си се потрудио!“

„Добро дошла! Ваистину сам се имао зашто много више потрудити!”

Она приступи погнуте главе, и назвавши му тихим гласом:

„Добро јутро!“

Пољуби га у руку, па се преклони и одмакне на траг два три корака.

Прстеноша јој прихвати:

„Добра ти срећа, добросрећна невјесто!“ па онда цјеливајући је у образ или у чело, захваљује јој за цјелив у руке: „Фала ти, и здрава и весела била, и срећна своме роду и дому, да Бог да!”

Сад јој пружи прстен и настави:

Ево ти ђевојко дар, од мога сина, (име) и прими га ако хоћеш: од воље, без невоље; од миле, без силе!“

Кад ђевојка прими прстен, пољуби прстеношу у руку, а он јој честита:

“Прстен ти срећан, и дуговјечан био! да Бог да!”

Овако јој сви честитају, а женскиње се с њом и љубе разгледајући прстен.

Кад сједне прстеноша, домаћин, и други који су постарији, најстарији домаћинов син или „братанић“⁵) принесе јабука, ораxа, питомих шипака, крушака, “сувица“ и „месника“ с боцом лозове ракије.

Сувицом зову суво грожђе, које жене уреде. У берби изберу најљепше бијело грожђе, па га у води и уљу смијешано, узавру у чистом земљаном или бакреном калајисатом суду. Чим узаври, изваде га и поспу ситно стученим цукром, па онда суше при сунцу. Касније га ставе у чисти земљани суд, па тако остане мекано и укусно преко цијеле године.

И месник жене граде. Истијеште грожђе па слатку исћијеђену течност, разлију у тањире и суше при сунцу. То се при сунцу згусне, да се из тањира извади у облику свјеже печеног колачића. Без сувица и месника није ни једна кућа преко цијеле године, ђе је домаћица добра кућеница.

Прстеноша од свега узме, па онда наздрави ракијом:

„Од кога је здравица, од Бога му мир, здравље и весеље! А ја ћу напити за здравље и добри живот, нашега брата домаћина и свакога, ко му је у дому: да поможе Бог њега и свакога, ко му је у дому! Помогао Бог и његовог сваког брата и пријатеља, ђе год кога од вјере и узданице имао! Ово ново пријатељство, што данас свезасмо између овога поштенога дома, и мога сиромашнога дома, било за оба дома с великом добром срећом: како ће ни сваки брат и пријатељ на добру завидјети; и нико га не разријешио: до кљуке и мотике у највишој старости: кад буде шћела воља Божја, да Бог да! и у здрављу, и у љубави са свјема!“

Домаћин прими ракију из руке прстеноше и одздрави му.

„Твоја рука дала мени, а рука Божја дала теби! Како ти рекао, онако Господ Бог с добријем услишао! У љубави, и у здрављу свију!“

Сви прихвате: „Амин! Боже дај!

Домаћин дадне ракију најстаријем до себе, а овај другоме, како се сви обреде: наздрављајући:

„Како старији напили, онако Господ Бог с добријем услишао!“

Пошто се неколико пута обреде ракијом наздрављајући:

„Здрави сте!“

Прстеноша почне:

„Брате домаћине! Ми нашу рекосмо, а нека Господ Бог утврди, свеже и привеже, како нико одријешити не може, до воље његове! А сад с помоћу Бога и Богородице, и цијелог небесног кола, да ни поможе и од зла сачува, да Бог да, да зборимо кад ћеш ми дочекати углавнике, (именује број, и обично пет или седам људи од ближње својте), који ће углавити свадбу добросрећних младенаца?

Домаћин:

„Господине и брате Србине! Слободно ти је послати кога оћеш и кад оћеш у овај сиромашки дом. Ко ми год дође и од тебе поздрав донесе: дочекаћу га како дужност српска, ришћанска и пријатељска заповиједа: веселога срца, и тако ми Спаса повикнућу из свега гласа: добро дош’о и добре ми глaсe дoнио!“

Углаве углаву бива: обично кроз осам дана и у неђељни или други светачни дан.

- Сад се прстеноша крене кући, а домаћица му принесе по који питоми шипак, дуњу или јабуку, и он нећкајући се стави у шпаг. Домаћин му поврати пушку, а струку изнесе.

Кад се и прстеноша са сваким лијепо поздрави, изађе пред кућом и весело повиче:

„Ај, Боже помози!“ Па испали своју дугу пушку. Из свега села заграју мушки и женски гласови:

„Ај, вазда ти помагао, и вазда ти пуцала, да Бог да !“

Домаћин га до некле испрати па се онда весело поврати кући.

***

Кад се прстеноша поврати кући, сељани честитају домаћину: јер то сматрају као свршени чин — пошто у Паштровићима не смије момак ђевојку, ни ђевојка момка оставити послије вјеридбе. Обређујући се вином и ракијом наздрављају:

„Срећан ти био зет! да Бог да, ми се сви ш њим подичили и поносили: као лабуд брчним перјем; као лоза бимбер грожђем; као соко висином а зец брзином! и да ово весеље буде срећно и дуговјечно за обије банде!⁶)

Кад се прстеноша кући поврати, једнако му честитају невјесту замјењујући „ш њом“ ш њим.

¹) Ријетко се просидба понавља, а ако се и понови, то бива највише три пут. Паштровићи се по свом старом у “законику” жене паштровским ђевојкама и не стиди се женити бољи од горега, ни богатији од сиромашнијега и обратно. И они који пођу по свијету — трбухом за крухом, дође у отаџбину да привјенча за се своју домороткињу. Овога лијепога обичаја и данас се држе, и незнатан је број, који су се по сили својих околности одакле с друге стране оженили.

Догађало се да су ђевојке отимали: кад их не би на просидбу дали; то су били врло ријетки случајеви и одавна су већ престали.

²) Овако се поздрављају до ручка, пред обједом. 

³) Овим мисли њега с фамилијом уједно.

⁴) Под родом разумијевају дом, ђе се ђевојка родила; а домом, ђе се уда.

⁵) Овако и синовцем зову: братовљеве синове.

⁶) Овим мисле: стране, бива: оба домаћина, који се опријатеље.

“Босанска Вила” бр. 15   1891.