“Паштровска свадба”- Просидба

Просидба

Просилац зове се онај који иште ђевојку, а тај је отац, или ако њега нема, најближи сродник. Иште је у њезина оца, или, ако овога нема, у најближег јој и најстаријег сродника, који у овом случају одговор даје у споразуму са ђевојачком мајком и са осталом кутњом чељади.

Кад просилац стигне, назове:

„Помози Бог, у поштени дом!“

Домаћин му прифати:

„Добра ти срећа! Поштен био ти и ко те је родио!“

Мушки се с њим рукују и цјеливају прихвативши му веље оружје¹), а женскиње љуби га у руку и прихваћа му струку.

Послије одмора нуде га вином и ракијом а у новије доба и кафом, али се овај захвали с ријечима:

„Фала, послије ћемо²), ако Бог да!“

Просилац иза разговора о домаћим стварима, почне домаћину на само:

„Драги пријатељу! ја сам дошао код тебе, да ти нешто зборим, ако је вјера, да неће нико знати, ако не буде могућа ствар, о којој ћу ти говорити“.

— Домаћин: „Добро дошо! Божја ти је чиста, несломљена, тврда вјера. Прије ће се камен растворити, него ли ја вјеру преврнути; него збори, што зборити имаш!“

Просилац: „И стари су наши пријатељи били, па да је Богу за славу, нијесмо ни ми злотвори; Бога називамо, и о свакоме добру и поштењу један другоме радимо; а да Бог да и послије не грђе, а боље ако Бог да! Ја имам, а Бог, да му је за славу, све има, сина (име) и како сам инокосан³), а ваистину је и приспио! Мислим га ако Бог да женити! А ти имаш, у Божје руке, шћер (име ћевојке).

Па је мене, мога сина, и све фамеље жеља, да и још боље утврдимо старо пријатељство, него хоћеш ли, да ове наше младијенце саставимо, ако буде од Бога суђено? Ако хоћеш, било у сто добријех часа Ако ли нећеш, жалости није, него ћемо бити пријатељи, као што смо и били“.

Домаћин: „Драги пријатељy! Право си рекао да су наше куће вазда једна другој добра жељеле да Бог да, тако и унапријед! А што кажеш да си наумио женити свога сина (име), била му од господина Бога добра срећа; — буде ли му или не буде моја ђевојка⁴) суђена! Слободно је и у цара ђевојку питати, и ти тијем чиниш част мени, моме дому⁵), и племену, па да Бог да, ко част чинио, он је и дочекао! Али ја ти сад ваистину Божју, не могу одговорити, докле се не разговорим с кутњом чељади. Буду ли ми чељад контена⁶), ја тако ми грјешне ришћанске душе и српскога образа, нећу разбијати! Ако не буде могуће, нека се ђетић жени кад је наумио, и срела га срећа, куд се год окренуо, а ћевојци како Бог да! Ми ћемо једнако бити пријатељи, као што су наши стари били ими до сада. Али те молим да ми да времена да се с фамељом договорим, па да ти одговорим“.

Просилац: „А дакле, кад ми можеш одговорити?

Домаћин: „Од данас до осам дана, ако Бог да!”

Просилац: А ђе ћемо се и у које доба састати да овђе не долазим, да се не би кoгoд осјетио нашему данашњему збору?“

Домаћин: „На — (означи му мјесто) чекаћу те са одговором у (означи вријеме дана).

Просилац: “С добријем, и срећнијем, за тебе и мене, за наше младијенце и домове, да Бог да!“

Домаћин: „Бог те јаки чуо, и с добријем услишио!⁷)

Сад домаћин упита просиоца, дали жели пити вина или ракије? И он ако је ручао, пије вина, иначе ракије, - мезетећи смоквама, грожђем, питомим шипцима и другим разним воћем.

Домаћин скине капу па му пружи суд с пићем а просилац, примајући га, скине капу и напије:

„Домаћине! У твоје здравље, и у здравље твога шљемена⁸) и племена! Бог живио тебе, твоје шљеме и племе! У твој дом људи долазили од воље и љубави, и у њега људе налазили, да их дочекују од љубави и воље, а без невоље! Бог помагао и Богородица прискакала, ће год потреба била себи, шљемену ти и племену, и свакоме брату Србину, и ришћанину, који се крстом ришћанскијем крсти и призива Бога и Богородицу! А ми се у добар час састали данас и састајали се унапријед под твојим и мојим кровом у радости до највише старости! А да Бог да и Богородица, ђе се год састајали, вазда се одобру разговарали!“

Домаћин; „Амин! И Бог те поживио!“ а женскиње прифати: „Бог да господине“, дубоко се преклањајући.

Сад домаћин наздравља:

„Пријатељу, добро дошао! Вазда долазио, отклен могао лако изаћи! Напијао, част чинио, па ти се част чинила и напијало у здравље и весеље, докле шћела воља Божја! Ти ријечи а Бог милости, и која се год најбоља рекла, код јакога се Бога стекла! У твоје здравље!”

Просилац прифати: „здраво био Бог те веселио!”

Просилац се поздрави с кућном чељади, па се поврати кући испраћен до некле од домаћина.

***

На уречени дан дође на одређено мјесто просилац и домаћин.

Послије обичног поздрава почне просилац:

„Ево ме пријатељу, и брате Србине! Бог је дао да здраво дођем и тебе нађем, да примим одговор за оно, што сам те онај дан (именује) питао у твом поштеном дому!”

Домаћин: „Добро си дошао! долазио и налазио здраво и весело и дуго и много! Ја сам се разговарао с мојом фамељом, и договорно ти дајем моју шћер (име) за супругу твога сина (име). И да Бог да, да њихов састанак буде срећан за њих и за наша оба дома; и да им буде дуговјечан и непорочан!“

Просилац: „Амин! да Бог да!“

Рукују се цјеливају и углаве вјеридбу.

¹) Под овијем се разумијева дуга пушка, која се носи на рамену, или о рамену.

²) Ове разумијева себе и домаћина.

³) Потребан.

⁴) Неки би старији реки: „Да опростиш моја ђевојка!”

⁵) Разумије своју породицу.

⁶) Задовољна.

⁷) Догоди се да је одма обећа, или да се исприча: е ђевојка није за удадбу нарасла, или да је „запачата“ бива: вјерена.

⁸) Ову ријеч употребљују многи мјеште: “у здравље твога дома“, и има једнако значење.

“Босанска Вила”  бр. 14   1891.

“Паштровска свадба”- Неколико ријечи унапријед

Паштровска свадба

 Од Дионисија Миковића

(Посвећено паштровској омладини)

Неколико ријечи унапријед  

Србине, драгосни брате, Српкињо драгосна секо! Ево ме к вашој љубави и с „паштровском свадбом“. И она је једно свијетло обиљежје Српства; винограда од кога сам јагода, мога отечества, мога блага над благама.

Србине, раскомадани паћениче, Српкињо племенита сестро! Тумарајући по родољубној пустињи, у коју ми показа пут мајчина пјесма и очине гусле — Бог им душе помиловао! — надахнух се, оне љубави, која твој понос освјештава, оне блажене искре, што над облацима твој карактер узвисује: кад се на вагу меће образ, вјера, и слобода.

Србине, Српкињо, цвијеће ви на образ! - Неравнијем искуством кроз пет стотина и двије год., научисмо науку за цио будући живот ... а у тој пише: „Обичаји су народно обиљежје“. На нашим обичајима могу ни оправдано завиђати далеко срећнији и напреднији народи; — Они су нам праотачки аманет! ...

Србине, Српкињо, весела ви мати! Ми смо живјели, ми и данас живимо у врло мучном времену, па ако хоћете, да се не утопимо у море, чију би дубину, Боже сачувај, закључао над нама кљyч вјечности ... Не гријешимо душе о узвишену заповијед, што ни пише на застави, која је небројено пута окупана у витешкој људској крви за свету и спасоносну српску идеју, а означује се са четири лијепа Ћирилова слова :

Радимо браћо, радимо сестре, као Тацит, који је шћео да умре радећи; радимо на напретку, како ће нас одликовати признање страних народа, а наша света црква благосиљати, историја величати и гусле славити: као што славе наше претке — мир пепелу њиховом, и радост душама! Њиховим именом злотворске љубе у колијевци плaшaxy ђецу. А у исто доба заклињаху их млијеком из прсију да буду јунаци као Срби.

Никад не изгубимо из вида, при сваком племенитом раду, слогу, коју крвљу запечатише нашатри хероја: Обилић,Топлица и Косанчић, што падоше

Када српска величина

На Косово поље паде

Аневјерни Вук Бранковић

Цара и свој род: издаде!

Не одалечимо се од вјере, којом је невини Данил био преиспуњен, кад је бачен међу лавове; а нејаки Давид изашао на мегдан гордоме Голијату, и Соломон добио мудрост да сазида у Божју славу великољепни храм; а свети наши Немањићи и други богаташи и сиромаси од наше крви и племена, претворили трновиту српску баштину у свете манастире и храмове: да се у њима узвишеном пјесмом славе и величају Божја дјела и да буду радост и утјеха тужном и сираху, и уточиште, српскоме јунаку. Вјера са добрим дјелима сила је, која је кадра да нас спасе од поплаве, што је поплавила многу нашу словенску браћу.

Чувајмо своје као на рамену главу, а поштујмо туђе као свој образ. А будемо ли његовали своје лијепе обичаје и с њима се оправдано дичили и поносили пред образом и поносом свијета, одбранили смо се од свачијег јуриша, како не би ни с каквим оружјем.

Ми немамо славе ни весеља, кад не би имали напити у красну Божју славу. Српски ум, који се одмара над небесним сводовима и сила осјећаја, освјештала је тим обичај сваке славе, — весеља и жалости, а народни пјесник кристалисао је отуд истину корист у пошљедњим стиховима дивне српске пјесме:

„Ко год није у славу Божију

Слава Божја вазда му помогла!“

Она је помагала у најтежим часовима, она ће помагати и избавити српски народ од невоље, као што је избавила сужња из тамнице.

Сврнемо ли и постидимо ли се својих красних обичаја, као бајаги нијесу оно, што на жалост неки крсте:, „господска ствар“, стровалићемо се у јаму, од које нас је опрезним учинио калуђер, свети отац Сава, као што се стровaлише на нашу жалост, многа наша дична браћа, на коју кад погледамо, треба да нам око засузи, да ни бол у срцу олакша !

Пазимо да нам се оправдано не примијени пророкова: „Пропасть твоѧ одь тебе иZрайль. “

Овим хтједох да задовољим својој души, јер ће се, судећи по поремећењу здравља, можда до скора помирити с варавим свијетом и ослободити овог тијела обрeмeњог грјешном тежином.

(Неће, ако Бог да -  док не дочекаш, да, као праведни Симеон рекнеш Њиње отпушчаеши раба твојего Владико с миром јако видјеста очи моје спасеније рода мојего! Ур.)

Ако ово заиста буде, моја пошљедња јавна ријеч (не дао Бог) биће ми души мира и покоја, ако она не буде: глас  “копнюшаго кь пÁтiнь” или зрно што на камен пада.

Ако иђе, у овој работи наиђете на задовољство, за то не пристоји заслуга мени, него честитој нашој омладини, око бившег „Приморца“, која ми је ову работу у задатак ставила још године 1883.; и уједно са мном захвалите честитом старини г. Симу Попову Давидовићу, добром познаваоцу народних обичаја, који ми је највише на руци био, да ова работа изађе у слици, за коју ми рекоше многи старци и познаваоци, да је достојна свог имена.

“Босанска Вила”  бр.  13   1891.

Косово 1989—1889.

Косово

1989—1889.

„Косово је наше, наше, навјек наше“. Пуцић

О Косово! тужно поље

Окићено, прослављено,

И костима посијано,

Оплакано, опојано,

О Косово! о ти вељи српски јаде!

Пет стотина, љета ево јесу саде :

Да те Срб свети

Дивно освети

Јунак сив.

Ал’ ти си му тако жива

Успомена у памети,

Да код мора љуцке крви

Још те, мисли, не освети;

Код Тимора нова од кости јунака

Сивих витезова : Срба и Турака,

Па туга вије

И жалост бије

Србина.

Јер му с тебе, поље тужно,

Оде радост са свијета,

Moћ и сила на те паде

И сломи се круна света,

И слободе сунце оковаше ланци

И србински сјајни помрачаше данци,

Па те још тлаче

Неможе јаче

Жалостан.

И куне се крвљу светом

И пепелом прађедова,

Манастир’ма и гуслама

И срцима витезова –

И канђелом светим, крвљу наточеним

И панулим царем

Лазом посвећеним;

Крв да ће лити

И походити

И тебе.

И гробове мученика

Светом водом покропити,

И са светом змирном што је

И тамјаном окадити:

У рају душама да буде милије,

У гробови кости да буде ласније,

Да сунце грије

Ђе мемла бије

Србина!

О Косово! клео бих те;

Звао содом и громове,

Ал’ ћеш опет дочекати

Витезове ка’ лавове,

А када ти дође опет у походе

Потомак милошев а ради слободе

Пратиће г’ слога

Од мила Бога

Моћни плод.

Свети дуси на њ’ гледају

И Лазар му са Душаном

Веће збори: да не часи

Но се бори са душманом;

Да ланце ропства разруши клете

Над славама да се из крви му свете

Коју пролије

Слава извије

Високо.

О ви дуси! мол’те Бога

Рад’ утјехе српске среће,

Гробове ви док походи

Ваљда дуго бити неће,

Као и он што и данас за вас моли

Кад му срце тешки cпoпaнули боли;

Кад сузе лије

Тужан вапије

„Покој вам !“

 Цетиње, на Видов-дан 1889.

Дионисије Миковић

“Босанска Вила”   бр. 15    1889.

Ја и она ...

Ја и она ...

Посвећено браћи у тузи

 Кад сам бануо на свијет нијесам никога прије видио, познао, него њу ...

Долазећи на свијет, не знадох за бол, поред болова матере, моје миле покојнице, а „она“ ме с њима срете!

Очи не биjах честито ни отворио, а “она“ се прилијепи за ме! Заплакао сам, а разумије се, да ми плачу „она“ узрок бјеше.

Очима сам је сузним гледао; изгледаше ми црна и кужне моћи. Да сам имао ријечи, хоћах је псовати.

Кад сам почео тепати: “тата! мама !“ слаткијех ли и врућијех пољубаца, што сам добивао ; али сласт њихову загорчиваше ми “она“!

Кад се дохватих момачке снаге, нијесам се одликовао „чаробношћу”, али су ми многи, ако и неоправдано, завиђели: за неке дарове божије.

И поред недостатка за чаробност није нико имао разлога да ме мрзи и презире.

У друштву омиљен и пријатан, ва истину, само да није “она“ са мном, осјећао бих се међу добрим божијим ликовима, блажен и срећан као Адам и Ева, докле бјеху у палестинском рају као анђели: чисти и невини.

Једне сам зоре подранио у цркву на молитву. Та зора носи за Србина са собом двије успомене: једну црну, црнију од Антихристова мрака; — а другу свијетлу, свјетлију од сунца. — Њу неки зову: “зора Амосова“; неки — Видова; а неки опет: Косово пољска.

На раскршћу срете ме „она“! Каква ми се учини! Жалим што немам ријечи, да искажем; што нијесам умјетник, да је насликам. Изгледаше ми ужаснија од гладног, црног, смрдљивог гроба; од мора, што без милости гута ...

Прибрах се, па јој рекох:

— Мани се ти мене, страшна грдобо!

И гле! учини ми се да ми свјежи вјетрић донесе њен кобни глас: — Нећу! Не могу! Ја сам те прва на свијету дочекала, с тобом ћу расти и живјети! Не гоњај ме, јер сам ја ваљда једино твоје благо, на којем ти свијет неће никад завидјети! Ти од мене немаш никога вјернијега; сви те твоји пријатељи, познаници могу у невољи оставити, као ластавице зими твој свети дом, под оним брдом; или као свјетлост сунца, кад га закрили облак; или као што ће те оставити све лијепе и ружне успомене на свијет: у једноме часу, кад ти душа на пошљетку с њима сврши рачуне, али те ја нећу оставити никад прије гроба!

— А хоћеш ли и у гроб са мном ?

— Нећу ја у гроб: докле је неба, и на њему сунца!

— А да шта ћеш ако Бога знаш?!

— Теби ћу бити вјерна, докле узгледаш звијезде, а кад очи склопиш да их не отклопиш, ни с њима тренеш, но да им земља свјетлост пије; ја ћу загрлити онога, који те први на земљи замијени, и бићу му вјерна до гроба — као и теби.

–Прођи се ти мене, молим те! — Не могу те оставити : драг си ми, волим те! — А оно кажи ми твоје име ?

— Завири у двије књиге свега људства: „прошлост“ и „садашњост“, у њима ћеш наћи записато моје име.

— Споменула си „прошлост“ и „садашњост“, а камо “будућност“ ?

— Ах! не спомињи је; и кад помислим на њу, узаври ми крв, и отрује сваки уд!

— А зашто тако ?

— Зато, што се за њеном копреном крије једна зора, ... једна нова слава ... једна свјетлост ... која би ме убила и у гроб сурвала; - ах! од тебе би ме раздвојила, и друге моје од многe браће твоје.

— Па — креће ли се зора, раздире ли се копрена?

— Ох! ти ме опет вријеђаш! креће, раздире, кроз њу већ продиру зраци славе и свјетлости, ја већ осјећам топлоту, и пред њом слабим; она хита пут своје старе висине, али јаох! ја с мојим другама морам тада за вазда панути усред гробне прашине!

А ја се развеселих и рекох јој: — Благо мени, ја ћу те надживјети !

А она ми одговори злобно: — Али ће те сјенка моја пратити и послије моје смрти.

— Нека, нека, само да тебе што прије нестане! — Ово изговорих па завирих у књиге: „прошлост“ и “садашњост,“ и прочитах великим словима написато: “Ја се зовем: туга.“

Она још живи са мном; њу убија будућност, а мени нада у њу живот подржава, она ће ме од туге и ослободити а тако и осталу Србадију моју.

 У Рисну, пошљедног марта 1888.

Дионисије Миковић