Дионисије Миковић - Боки

 

Боки

Мајко Боко ал’ си српска дика

На мом срцу немаш замјеника.

 

Звали су ме неки, да се к њима кренем
Њихова да видим поља и градове;
Дубраве и реке, богате дворове
Положај нудили, ако им останем.
 
Али, ко оставља без нужде и силе
Домовину драгу, ње крајеве миле,
Покољења за њим уздисати не ће
Ни му китит гроба домородно цвјеће.
 
Па куд да се крећем из твојега крила,
Кад под љепше небо нигдје стићи нећу;
Све су прама теби - домовино мила,
Што годишња доба - према твом прољећу.
 
Играло се небо, кад те је стварало
И премца ти није љепоти дало!
И дуго ми врјеме - није у тебека
Ни би дуго било до твојега вјека.
 
Туђина је туђа, тешка и ледена
Домовина своја, топла и медена;
Не послужит њојзи нехарност је клета,
А суза јој стиже на крај б’јела св’јета
 
Домовино драга, над благама благо
Пред којим се тамни и камење драго,
Садашњост се у те с прошлошћу целива
А над будућношћу небо с осмјехива!
 
Па чудиш се многим синовима својим
Зашто не остају на грудима твојим;
Што да траже зв’језду при сунцу топломе
Маћехино крило а при мајчиноме.
 
И сунцу се крива, када те оставља,
Љепше му се ништа пред лицем не јавља.
Веселе се зв’језде, па и мјесец блједи
Када се појави, да ти чаре гледи.
 
Љепота се твоја пјесмом уздизала
Уздисаје многе она изазвала;
Ал’ чаре ти пјесма јоште не опоја
Нит опојат може љепотице моја!
 
Но, здраво ми буди јадрански ђердану,
А под Божјим оком и ноћу и дану!
И нек’ у те влада брацка слога врућа
До напредног ти ћеш стићи ускренућа!
 
Здраво Боко! здраво, над благама благо
Моје сребро, злато и камење драго!
Здраво гнездо дичних соколова рода
Слави, срећи твојој не било заода! 

Челобрдо у Паштровићима, о Ускрсу 1908. 

Дионисије Миковић