Погибија и освета Павла Поповића-Ришњанина
Из друге нештампане књиге Митра Ђурова
Миковића
Хвала Богу, хвала истиноме!
Вино пије Поповићу Павле,
У габели Рисна бијелога,
На танчици својој новој кули,
А служи га љуба Анђелија;
Гологлава као мушка глава,
У пачмагр златом извезене,
У кошуљи од бијеле свиле.
Комбер дава своме господару
А комбером себе прислужује.
На то рече Поповићу Павле:
“Хвала Богу на његову дару!
Ни од мене бољега јунака,
Ни бољега коња од мојега
Ни од моје има љепше љубе!”
А на то му Анђа одговара:
“Не будали драги господару,
Р’јечи н’јесу свилена марама
Да се вију и у њедра свију
Ти се тако на сва мјеста хвалиш
Па стигнули р’јечи до Травника
Паша ће ти мегдан написати
А то за нас добро бит неће!”
У ријечи у којој су били
Гласоноша удри на вратима
А из куле Павле одговара:
“Ко ми алком бије по вратима
Хоће ли му у срце куцнути?”
Гласоноша њему одговара:
“Овдје теби душманина нема,
Но ти носим књигу танковиту!”
На кули се отворише врата
Књигу прима Поповићу Павле.
Књигу учи грозница га мучи.
Па му вели китна Анђелија:
“Кажи мени драги господару,
Одкуд књига огњем изгорела
И планина којом је минула
И досад су књиге долазиле
Ал’ те муком нијесу мучиле!”
А Павле јој на то одговара:
“Књига ми је од паше травничког,
Овако ме у књизи поздравља:
“Ја сам чуо, казали ми људи
Ђе гођ пијеш руменику вино,
Да се хвалиш: бољега ме нема,
А и мене не куди крајина
Тутум Босна и Херцеговина,
Но ми дођи мору на Игало
Код Новога града бијелога
Да јуначки мегдан подјелимо
И видимо: ко је јунак бољи;
И доведи китну Анђелију
Ја ћу довест булу грлобелу
Ко добије да води обије
Ко изгуби злосретно му било!”
Анђелија на то одговара:
“Ја сам теби много говорила
Да при пићу много не будалиш,
Зло је поћи срамота не поћи!”
Хитно Павле књигу накитио
И уз поздрав паши бесједио:
“Од неђеље до неђеље дана
Даље неће проћи ни по сата
На Игал ћу с љубом на мегдану,
А ти дођи с булом грлобелом
Ко добије да води обије
Ко погине томе не требује!”
По том Павле на ноге устаде.
Од мегдана прихвати оружје,
Па појаха гојена ђогата
Анђелију хитру ластавицу,
Молитвом се Бога споменуше,
Стрп и Липце здраво пријеђоше
И уз Морињ на Бакоче доше
А с Бакоча у Нови сљегоше
На Игало здраво дојахаше.
Тек што сјели мало починули
Добре коње зобом намирили
Ал’ се трањак магле подигнуо
Од питоме равне Суторине
А из магле паша промолио
На претилу вранцу од мегдана
За њим була јаше бедевију.
Кад стигоше на Игало равно
Божју помоћ Павлу називао
А павле му Бога прихватио.
Крадом паша Анђи намигује
А она се њему осмјехује!
Мало било за дуго не било
Виче Турчин Поповићу Павлу:
“Јунаци се не ките преваром;
На мене ти нема панцијера,
А да знадеш да истуну кажем
Ти ми пошљи твоју Анђелију
Да рукама њедра ми обиде
Ја ћу послат булу грлобелу
Да рукама њедра ти обиде
Па по томе да се ударимо!”
А то мило Поповићу Павлу
Па му посла китну Анђелију,
Паша њему булу грлобелу.
Вели Павле були грлобелој:
“Кажи було обадва ти св’јета
Јел панцира на пашу твојега?”
А була му на то одговара:
“Љубу имаш она нек ти казе!”
Па се паша под шаторје врати.
Мехмед паша Анђи бесједио:
“Анђелијо, обадва ти св’јета
Немој казат’ Поповићу Павлу
Да ја имам панцијер кошуљу
Па ако бих Павла погубио
Узећу те за вјерну љубовцу
Була ће ти бити подворкиња
А уз булу дванаест беговица.
У злато те оћу одјенути
Што је Босне и Херцеговине
И Приморја покрај мора слана
Свака ће ти женска завиђати.
Дивну ћу ти цркву саградити
А код цркве попа набавити
Јал’ из Дужи оца игумана
Да ти пјева свете литурђије
И остало по закону твоме!”
Мишљет стаде млада Анђелија
Силан Турчин погубиће Павла
Мене повест на своје дворове
Као сињу држат’ робињицу
А ако бих њега послушала
У дом’ бих му била стопаница!
Превари се шинула је муња
Као сваку клету невјерницу
Па Мехмеду вјеру заложила
Да га Павле просочити неће!
Кад се Павлу под шатором врати
А њој вели Поповићу Павле:
“Кажи љубо моја десна руко
Имал’ паша панцијер кошуљу?”
Кучка љуба њему одговара:
“Нема Павле живота ми твога
Што ме храни и ода зла брани!
Ти ћеш пашу лако погубити;
На њег нема ништа до кошчина
И његова веткана одјела!”
Мало било за дуго не било
Док завика паша од Травника:
“О, чуј мене, Поповићу Павле,
Или скини панцијер кошуљу
Да је видим на зеленој трави
Па јуначки мегдан да дјелимо.
Ил’ ми предај коња и оружје
И сувише љубу Анђелију!”
Вјеран Павле енвјери вјерова
А невјери невјерне љубовце,
Па он скиде панцијер кошуљу.
А по томе, драги побратиме,
Мегданџије коње појахаше
Па бесједи Поповићу Павле:
“Удри први пашо од Травника
Погинеш ли да жалости немаш!”
А тад паша кубурлијом гађа
Ал’ у Павла није погодио
Ни његова коња обранио
Тад и Павле вади кубурлију
На Мехмеда пашу испалио
Лијеву му руку окрезнуо!
Оштријем се гвожђем ударише
Боље с’јече Поповоћу Павле
Ал’ залуду кад му не помаже
Куда бритким мачем удараше
Отуд искра ватре исфрцаше.
А гдје Мехмед паша удараше
Ту на оке месо опадаше!
Виђе Павле да је пријевара
Па повика гласом јуначкијем:
“Тешко оном свакоме јунаку
Те невјерну задобије љубу
Као што је Поповићу Павле!
А невјерни пашо од Травника
Невјера ти главу изгубила.”
Па се загна на Мехмеда гојна,
И десну му ногу порезао!
А тад паша загон учинио
И Павлову главу одрубио.
Прихвати му коња и оружје
И невјерну љубу Анђелију.
Па се врати у Травнику своме,
Лијечи се док се излијечи.
Ко знаваше Поповића Павла
Ко знаваше сваки га жаљаше
Невјерну му љубу кунијаше
Ал’ га мајка највише плакаше
У кукању сваког кумијаше
Да јој гради књигу јадовиту
На Николу најмлађега сина
Кумство прима манастирско ђаче
Из Ђорђева Бање манастира
Прича стара а ђаче јој пише:
“Поздрављам те мој Никола сину
Вакат дош’о
свјет ми мијењати,
Но, тако ти све мајчине хране
Хитај да те благослови мајка
Да ју жалост не испраћа душу!”
Оде књига преко Кривошија
Б’јелој гори Николи на руке.
Књигу штије на њу сузе лије.
А питају педесет чобана:
“О, Никола наша поглавицо!
Каква те је мука допанула!
Можемо ли муци одолети!”
Никола им све по праву каза
Ајвана им на аманет даде,
Па ка’ с браћом с њима се растаде.
Здраво пође здраво двору дође,
Здраво мајку у свом двору нађе.
Мајка сина жељно загрлила
А син мајку у руку целива,
И оваку ријеч бесједио:
“Мако мила, Бог ми с тобом био!
Без невоље што градиш невољу?”
А мајка му на то одговара:
“Има сине одвише невоље!”
Па Павлову каза погибију.
Брацке сузе за братом падоше
Ђе сквасише огњем опекоше,
По сред срца мајку опржише.
Затим мало доба пролазило
Књигу посла Поповић Никола
А прими је паша у Травнику.
А када је књигу проучио
Анђелију љубу дозивао
Па овако стао бесједити:
“Од Рисна ме књига допанула
Од некаква Поповић Николе,
Слушај љубо што Никола пише:
“Поздрављам те брацка крвопијо
И позивљем на мегдан јуначки
Гдје си брата Павла погубио
Анђелију снаху заробио.
Собом води љепоту златију
Е ако бих брата осветио
Градио бих од ње Анђелију.
А ти би се мртав подичио
Што си добра зета задобио
Бољег зета нег ти што си био!
Ја ћу довест остарјелу мајку
Па ако би мене погубио
Нек ти ђецу у кољевку шика!”
Но кажи ми китна Анђелијо:
Јали какав Поповић Никола!”
Анђелија паши одговара:
“Авај пашо, драги Господару!
Никола је лудано чобанче
Никад није видио мегдана
А камоли да га дијелит знаде.
Хранио га Поповићу Павле
Сад бићему живљет’ омрзнуло
Када нема свога хранитеља
Па те зове и њег’ да погубиш.
Но те молим душу осевапи
Доведи га на бијелу кулу
Да ти чува хиљаду оваца;
А старицу доведи му мајку
Да ти шика два близанца сина!”
Све то мило паши од Травника,
Па прихвати панцијер кошуљу
Да обуче па на мегдан крене!
Ал’ закука китна Анђелија:
“Авај пашо, авај господару!
Што ће теби панцијер кошуља,
И јуначко да теретиш тјело
Кад рад кога немаш да се мориш!”
А тад паша остави кошуљу
Оћели га срећа оставити?!
Од мегдана припаса оружје
И гојена појахао вранца
За њим злата са кобилом хвата,
Куд год ишли на Игало сишли!
Ту Николу с мајком налазили
И паша му Бога називао
А Никола Бога прихватио!
Ал’ кад паша угледа Николу
Видје красна момка на свијету,
У срцу га ухвати грозница,
Покаја се ал’ му не помаже
Што не узе панцијер кошуљу,
Видје да га Анђа преварила
Па се мисли што ће и како ће
Док све мисли на јадну смислио,
Па повика грлом јуначкијем:
“Ој, чуј мене Поповић Никола!
Остави се врага и мегдана
А рени се самном пут Травника,
Снаха ти је у ме измолила
Буди глава на пет сто чобана.
Води мајку да кроз дворе шета
И забавља два близанца сина
Добро ће је Анђа подворити
И за њу ме ка’ за те молила,
А Златију јединицу секу
Даривам ти за вјерну љубовцу”.
Плану јунак Поповић Никола,
Па појаха ђога крилатога
Зорно викну ка’ да јелен рикну:
“Не будали пашо од Травника
Да си властан: да ми Босну дадеш
Плодну Босну и Херцеговину,
Још ми не би срце намјестио
Док ти главу не видим на траву
Јал’ ја твоју, јал’ ти пашо моју,
Но на мегдан да се огледамо!”
Видје паша да му друге није,
Па појаха коња од мегдана,
А вели му Поповић Никола:
“Удри први да жалости немаш!”
Па га паша кубурлијом гађе
Добро гађе али не погађе.
Кубурлијом Поповићу гађе
Добро гађе боље погодио
Паши прозор на прси пробио.
Паде паша са коња на траву
А Никола посјече му главу,
И тури је коњу у зобницу
Прихвати му коња и оружје
И Златију сестру јединицу
У Рисан се здраво повратио
И милосном Богу захвалио.
Од Златије крсти Анђелију,
Да му измет старој мајци гради,
То је било истина је било
Око нас се свако добро вило!
“Бока” велики илустровани календар за годину 1910.
