Стане нам се сватовима нада,
Умива се ружом и босиљем:
Да је љепша, и боље мирише;
Цв’jeће бере, у ките га веже,
Да дарује два ручна ђевера.
ІІонављајући ове стихове пјевају да
хоће да дарује старог свата, првијенца, засједу и кума, па онда:
„Свакога ће свата даривати,
Ал’ најбоље оће свога дику:
Њему даће и срце и лице!“.
Кад коло ухвате и почну играти,
коловођа почне:
Још помози добар Боже,
Што без тебе бит’ не може (итд. као
прије)
Коло игра, а не поје,
Што ћемо му дат’ да поје?
Даћемо му младе моме:
у опанке кај’ Зубанку,
У корету, кај Рисанку¹)
Рибарицу, кај Шушанку,
Дрвоберку, кај Шестанку,
Кукоберку кај Шпичанку,
Глатке косе, кај Глодољку,
Чичкораву, кај Паштровку!
О јабуко зеленико!
Зелен ли си род родила:
На дв’је гране дв’је јабуке,
А на трећој соко сједи,
Соко гледа равно поље,
Ђе кошута водом плива,
Па јој соко бесједио:
„Бјеж кошуто, јадна била!
Ево ловци Ерцеговци,
Да те ловци не уфате!
Уфате ли живу тебе,
Цару ће те даривати;
Цар ће теби поклонити:
Све Орав’о и Грахово
И питомо Сарајево!
Сарај трава до кољена,
У њој пасу три јелена,
И четврта та кошута;
Чувала их ђевојчица:
Танка, б’јела и висока;
На њој ми је марамица
Дивна веза скадрскога;
Још је на њој доламица,
Дивна кроја мљетачкога,
Љепшег шaвa которcкoгa:
Звијездама некићена,
И даницом запучена,
А мјесецем опасана.
Њој дођоше три делије,
Три делије у ђемије:
Један мисли на говори:
„Вол’о бих је обљубити,
Него с царем вечерати!“
Други мисли, па говори:
„Вол’о бих је обљубити:
Него цару спенцу бројит!“
Трећи мисли, па говори:
„Луди бисте што рекосте,
Вол’о бих је обљубити:
Но над Босном везир бити!
Код ње тебе стана није!“
Кад и домаћин са осталима гостима
устане иза трпезе, пјева мушкиње и женскиње разне пјесме, а за то вријеме играју
једни с другијем, при чему мушкиње често меће из пушака.
Збирка овијех пјесама сачињала би једну
дебелу књигу. Многе читамо у књигама Караџића или су им варијанти. Неке су
такве да изазивљу сумњу да су народне. Ја доносим и слиједеће, које су ми при руци:
„Миле моја, душо моја!
Наредно је око твоје
Не умињуј дворе моје!“
„О, ђетићу, око моје!
Не познајем дворе твоје!“
„Миле моја, душо моја!
Ласно ти је двор познати:
Пред двором је врбичица;
На њој сједи грличица!
Грлиле те руке моје,
Низ бијело грло твоје!“
И још миле, душо моја!
Наредно је око твоје,
Не умињуј дворе моје!“
„О ђетићу око моје!
Не познајем дворе твоје!“
„Ласно ти је двор познати:
Пред двором је бунар вода,
И у води глатка патка,
И још миле, душо моја!
Наредно је око твоје,
Не умињуј дворе моје!“
„О, ђетићу око моје,
Не познајем дворе твоје!“
„Ласно ти је двор познати:
Пред њиме је вихор вода
И у води пласа леда:
Њу растапље љубав моја
Љубав моја, љубав твоја!”
3.
Тамо доље, равно поље,
У пољy je pумен трава
Румен траву мома жњаше,
За њом момче веживаше;
Али мома не могаше,
Еле мому глава боли.
Што се оће тоји глави?
Oће јој се свилен јашмак²)
Па ће глави лакше бити!“
Тамо доље равно поље; (и даље као горе)
- Еле мому грло боли,
Што се оће томе грлу?
Oће му се злаћен ђердан³)
Па ће грлу лакше бити!
Тамо доље равно поље (као прије)
Еле мому дојке боле,
Што се оће тим дојкама?
Oће јој се младо момче,
Па ће моми лакше бити!
Тамо доље равно поље,
Еле мому руке боле,
Што се оће тим рукама?
Oће им се златне бурме,
Па ће моми лакше бити!
Тамо доље равно поље,
Еле мому ноге боле,
Што се оће тим ногама?
Oће им се лај пачмаге;
Па ће моми лакше бити
Лакше бити, пребољети!“
4.
Спа’ла бих, спа’ла,
Но не могу сама,
Дала бих, дала,
За не спават’ сама:
До два овна гала:
За делију млада!
Дала бих, дала
За не спават’ сама:
До два вола плава,
За делију млада!
Дала бих, дала,
За не спават’ сама
До два коња врана:
За делију млада!
Дала бих, дала,
По бабова мала
За делију млада
За не спават’ сама!“
5.
Синоћ мома доведена
Мало вечера, мало вечера:
Дв’је грлице, препрлице, тице
господске, тице господске.
Синоћ мома (као горе)
Три голуба, дв’је грлице, препрлице,
тице господске тице господске.
Синоћ мома
Три голуба, четир’ патке, дв’је грлице,
преприце, тице господске, тице господске.
Синоћ мома ...
Пет гусака, четир’ патке, три голуба, двје грлице препрлице, тице
господске, тице господске.
Синоћ мома ...
Шест овнова, пет гусака, четир патке,
три голуба, двје грлице препрлице, тице господске, тице господске.
Сино мома …
Седам јарца, шест овнова, пет гусака,
четир’ патке, три голуба, двје грлице препрлице, тице господске, тице
господске.
Синоћ мома …
Осам прасца, седам јарца, шест овнова,
пет гусака, четир’ патке, три голуба, двје грлице препрлице, тице господске,
тице господске.
Синоћ мома …
Девет крава, осам прасца, седам јарца,
шест овнова, пет гусака, четир патке, три голуба, двје грлице препрлице, тице
господске, тице господске.
Синоћ мома ...
Десет вола, девет крава, осам прасца, седам
јарца, шест овнова, пет гусака, четир’ патке, три голуба, двје грлице препрлице
тице господске, тице господске.
Синоћ мома
Десет вола, и пећ круха, девет крава,
барјо вина, осам прасца, седам јарца, шест овнова, пет гусака, четир’ патке,
три голуба, двје грлице препрлице, тице господске, тице господске“.
5.
„Ђевојчице, црночице,
Не стој според мене, Не стој според
мене!⁴)
Е, продадох б’jеле овце,
Гледајући тебе!
Ђевојчице, црночице,
Не стој според мене!
Е, продадох риђе козе,
Гледајући тебе!
Ђевојчице, црночице,
Не стој според мене!
Е, продадох плаве воле,
Гледајући тебе!
Ђевојчице црночице
Не стој според мене!
Е, продадох вране коње,
Гледајући тебе!
„О, ђетићу, око моје,
Сама ћу ти доћ!
Не мучи се, не троши се,
И лака ти ноћ!“
6.
Јунак мину кроз гору зелену,
Наслони се на јелу зелену,
И оваку ријеч бесједио:
„Вита јело, што ме боли глава?!“
А из горе одговара вила:
„О, јуначе, од јеле ти није;
Мајку имаш мајка те је клела!“
— „Неће мене моја мајка клети,
Нема сина — до мене једнога!“
— „Секу имаш, сека те је клела!
„Неће мене моја сека клети:
Нема брата — до мене једнога!“
„Љубу имаш, биће те уклела! “
– „Оће љуба Божја проклетница;
Синоћ сам је био и карао,
Јутрос рано у род опремио:
Без колача и без пратиоца!“
7.
У ледине граорине — грах се зелени,
Чувала га млада мома, — глава је боли.
Од туд дође младо момче — и боље јој би!
„Дођи момче и довече — био мајци жив!“
„Имаш кучку лајавицу — не могу ти доћ?“
„Кучки ћемо локат’ дати — дођи неборе!“
„Имаш врата шкркељава — не могу ти доћ!”
„Врата ћемо лојем мазат —дођи слободно!“
„Имаш пјевца пјевалицу не смијем ти доћ’!“
„Пјевцу ћемо зобат’ дати — дођи слободно! “
„Имаш бабу кашљавицу — не могу ти доћ’!“
„Бабу ћемо б’јељем покрит’ — дођи
слободно!“
„Имаш мачку мјаулицу — не могу ти доћ’!”
„Мачки ћемо сира дати — дођи слободно!“
Пође мачка мише лојит? — лонце саломи
Пође баба да је ћера — ногу саломи,
Пође ђедо да је диже — гаће изгуби,
Паде греда, уби ђеда — зло се учини!“
8.
Шета Мујо покрај воде ладне,
А Драгиња кроз башчу зелену.
Њему срце пуца за Драгињом,
Као земља без росе и дажда,
О лијепу дану Петров дану!
9.
Славић пјева у башчи зеленој,
Са китице зелен неранџице,
Бјела вила из горе лимуна:
„Бог ће дати и дажд ће панути,
Па се земља земљом саставити,
И Мујо се с Драгом пољубити!“
10.
Сунце зађе, а мјесец изађе,
Уз њега се сјају звијездице,
А највише звијезда Даница.
Она Мари путе покажује,
Кудијен ће у дом полазити,
И донијет здравље и весеље,
Свому дому мира и послуха,
Ђувегији жељено грлење!
11.
Три су ми горе високе;
Једна је мало повиша,
Повиша и понајљепша.
Под њом ми Андро лов лови,
За њим му љуби коњ’ води;
Дала му пити водице,
Дала му зобат’ бисера:
Из свога скута свилена;
Повела га је у џардин,
Везала га је при лози,
При лози, при црвенојзи,
И ту је млада заспала!
Викала стража сврх града:
„Чија је млада заспала?“
Ал’ виче Андро из лова:
„Моја је, не будите је!
Ја ћу је јунак будити!“
Убрао киту ружице,
Удара младу уз лице:
„Устани љубо, иза сна!
Или се н’jеси наспала:
Година девет код мајке,
Десету душо, код мене!“
12.
Ову пјесму обично почиње женскиње:
„Зачух вилу удубрави,
Те пјесан поје;
А уз пјесан ђе припјева
Славић од горе:
Част да ти је (по именице припјевају
сваког мушког, по старјешинству, почињући од свештеника и сваки кога припјевају
треба да игра.)
Пред свом браћом и дружином,
Вазда поштен глас!
13.
Слиједећу дивну познату — “паштровску“
пјесму, не пропусте испјевати ни једном приликом:
„Минух гору, минух другу,
Зелен зелену,
А у трећој зачух вилу,
Ђе пјесан поје;
Ја сустегох врана коња,
Да љепше чујем;
А подигох бјео клобук,
Да љепше виђу;
Вргох око у дубраву,
Зазрех јој круну —
И вилину русу косу,
Пуну бисера:
Ја јој рекох: „дођ’ до мене,
Жуђење моје!“
Брже ми је долећела
Но стр’ јела перла!
Рукама ме загрлила,
Вила гиздава —
И слађи ми цјелив дала,
Слађи од меда.
А ја њојзи вас мој живот,
Вас мој весели.
Поведох је у џардине
Рајске љубави,
Дође други иза мене,
Преграби ми је!
Учиње ли иђе ико
Што учињех ја?
Набавих се рајске виле,
Па је другом дах!
Што не градих нове дворе,
Да је затварам?
И несковах златне кључе,
Да је закључам?“⁵)
14.
Младо момче коња игра,
Заигра га преко поља;
Па на воду долазило,
И ту нађе три ђевојке
Једна скочи, коња фата,
Друга скочи, воде дава,
Трећа сједи, усјела се!
Ону, која коња прими,
Узе момче за љубовцу;
Ону, што му воде даде,
Води момче брату дома;
Која сјела, усјела се,
И њу момче удомило,
А у кућу кокорљиву,
Ђе се свекри котлом бију,
А свекрве ваганима,
А јетрве куђељама
А ђевери мотикама,
Мала ђеца ожицама!“
Уз ове и још многе пјесмице пјевају
један и по један или по двојица уједно, „из гласа“: многе јуначке пјесме, које
читамо у књигама †Вука Стеф. Караџића, †О. Теофила Петрановића, и другиjех,
који су скупљали ово народно благо на оправдану славу своју и славнога нашега
рода.
У колу и ору, страна која пјесму почне,
на свршетку пјева оној која јој шљедује:
„Ова пјесма на свршење,
Домаћину на весеље,
И на здравље и поштење!
Сад је дајте отклен знате!
Страна, која јој шљедује, отпјева:
„Ми оћемо и можемо!“
И сад она почне пјевати коју пјесму,
само не ону, која је најкасније испјевана.
За вријеме пјевања и играња често се
обређују вином, али се нико неће опити: јер Паштровићи особито презиру пијанца,
с чега се вала да код њих врло ријетко види пјан човјек, а жена никако.
Кад се пошљедње коло ухвати, запјева се:
„Скочи коло да скочимо,
Да се дома потежимо!”
Једнако се овако пјева и весели до
испред поноћи, код ђевојке.
У јутру⁶) сватови се окупе код домаћина
сви врло лијепо ођевени, као што смо примијетили на углави, и посједају за
трпезом, синоћнијем редом. Домаћин принијевши им ракију говори:
„Стари свате, првијенче, и на засједи,
и сва господо сватови, добро ви сиједе!”
– „Добро дош’о!”
„Ви сте дошли у мој сиромашки дом, с
вама ми дошла свака добра срећа, да Бог да! А ја вас шаљем у поштени сиромашки
али братски дом (име домаћина) мога и вашега брата Паштровића, новога ми
добросрећнога пријатеља, да ми из њега прифатите и доведете на свијету дивни
цвијет, докле oће Господ свет, а на име (спомене име ћевојке) здраво пошли,
здраво тамо нашли а здраво се и веселије повратили мени и моме дому, да Бог да!
У томе ћете дому наћи старости и
младости, обојега стола, а све здраво весело и љубезно. Наћи ћете пива и
јестива, мира, љубави и дарове, какви се оће за господу сватове, за јунаке и за
поштењаке; и послух ће ви бити сваки, на начин људски и поштени. Па, браћо моја, понесите и ви свијема мир, здравље, весеље и братску љубав, иако би што мањкало,
немојте учинити граје ни кавге, ја ћу ви, за све мањканце, одговорити кад ми се
с добром срећом у дом повратите! Господине, стари свате, на аманет ти све ово
што рекох, и на аманет ти сва господа сватови, да их чуваш од зла и срамоте,
као ђецу и браћу своју! Господине засједо, и сва
господо сватови! На тешки ви аманет све ово што рекох и чусте; сви слушајте
господина старога свата, као добра ђеца свог доброг оца, и млађа браћа
старијега брата, да ми се мирно, часно и срећно повратите, и са собом доведете ђевојчицу,
питому ружицу; како ће ви сваки завидјети и сваки ми се брат и пријатељ, који
ве види, на вас пофалити! Куд год пролазили на мир и срећу налазили; миром
здрављем и весељем, фалом и с кићеном ћевојком, у ови се сиромашки дом
повратили!“
Стари сват, а за њим засједа, одговоре
у име свију сватова:
- „У име ти Божје, сви чусмо и примисмо!“
За овим пију ракију, а кад женскиње
ухвати пред кућом коло и запjева:
„Подигни се стари свате, вријеме ти је!
Коњи су ти оседлани, па те чекају
А јунаци оружани, на те гледају.“
Стари сват изађе иза трпезе, а за њим
редимице сватови. Како који из куће излази, меће из пушке. Младожења клекне кољенима на кућни праг или пред вратима, на простртој „струци“. Као он, тако и сви сватови, скину капе, а отац
му гологлав (или онај који га заступа) држећи бокар вина у рукама, дава на глас
„добру молитву“: „Помози Боже, и намјери се у велики добри час!“
Сви сватови прифате на сав глас:
„Амин!”
„Да Бог да, мој синко, да ти на пут, на
који си се кренуо, буде велика добра срећа!“
„Амин!“
„Да ти свака работа креши и реуши: као лист и трава о Ђурђеву дне!“
„Амин!”
— “А вода на живијем изворима, о Митрову дне, и кад најбоље ври!”
„Амин!“
Сад пије из бокара, па да жени те и она
над сином понови исту молитву и из бокара пије.
Син сад устане и пољуби обадвога руке,
а сви сватови испале по једну пушку.
Мачетар и барјактар истрче пред сватима
и играју у колу, у ком је већ и домаћин с домаћицом. Чутурач с “муштулугџијом“
уједно отишли напријед и обређују сваку кућу у селу са здравицом. Муштулугџија
поздрави: „Добро јутро!“ каже, „здравица од сватова“ (по именице чији буду) а
чутурач је пружи. Из ње само мушки пију у кратко изјављујући своју жељу:
„Са срећом, и у добар час, да Бог да!“
¹) Корети у женскиња рисанског били су
врл0 лијепи: од црвене и плаветне кадифе, искићени са затним и сребрним позлаћеним
копчама, и златном жицом. Данас се ријетко могу видјети у појединим кућама, као
спомен дјела лијепог одијела рисанскијех Српкиња!
²) Марама.
³) Ланац.
⁴) Овако се понавља сваки други стих.
⁵) Неки је пјевају дуже, бива: „Да јој други лице љуби а не јадан ја“. и
т. д.
⁶) Сватови и све званице ноће код
домаћина, и његовијex сусједа на врло лијепим и чистим постељама, од којијех не
одвајају постеље у приморским варошима, а без којијех није ни најсиромашнији Паштровић.
У томе иза овијех далеко изостају многа друга бокељска и црногорска села.
“Босанска Вила” бр. 23 1891.
Нема коментара:
Постави коментар