Свадба (II дио)
Домаћин пригињући вином, баци поглед на засједу а и повиче: „здрави, на засједи!“
Домаћин пригињући вином, баци поглед на засједу а и повиче: „здрави, на засједи!“
Овим га потсјете на пјевање „Веље попијевке“.
Засједа се дигне на ноге с другим до себе, и из гласа почну пјевати заједно: „Вељу
попијевку“:
1.
„Ој, помози, помози, и овесели¹)
Мој једини јаки Боже,
вазда те молимо!
Те се данас веселимо
Честа љета и го — охо,
хо, хо! —
И године та — аха, ха,
ха !²)
Ко ми напит’ вели
здравицу,
И у чије добро здравље,
Боже му помозм!
Све му здраво и весело
Ђурђев данак дочекало!
2.
Глас и књига допанула
Од Новога града
бијелога;
Да сте здраво оба бана
домаћина!³)
Весеље ви ово у час
добар било!
3.
Од Новога бијелога,
Од Турчина Висовића;
Да сте здраво оба бана, стара свата!
Да Бог да се учас добри састали!
4.
И долеће глас и књига,
У питоме Паштровиће;
Да си здраво перје
првијенче,
Вазда у прве одио и
пред дружином ти Бог помог’о!
5.
У Шћепану⁴) маленоме,
А на руке сабљи Раду
Митровићу;
Да
сте здраво,
веселе засједе,
У
час добри
засјели,
А
у бољи
устали!
6.
Сад те љубим драги побре Раде,
И големо поздравље ти шиљем;
Здраво да сте старци поштовани!
Поштио ве Бог и људи
И у здрављу подржао!
7.
Море Раде, да ли можеш
знати,
Ја ли знати ја ли
поштовати?
Здраво да си куме
памтовани!
Кумство твоје срећно⁵)
било
И ти здраво и весело!
8.
Када бјесмо Арбанији љутој,
И чињасмо оба трговину?
Да си здраво перје младожења,
Весеље ти данашње
До живота срећно било!
9.
Ту се наша посвади
дружина
И ми посмо њојзи у
рaзвaђy;
Да сте здраво ђевери с
невјестом!
Невјеста ви срећна
била!
И ви здраво и весело!
10.
И ти мене, тада, побре
Раде,
Удри једном тешком
заушницом;
Здраво да сте оба
барјактара
Срећно барјаке носили,
И с дружином ви Бог
помог’о!
11.
И то мене остаде у тебе,
Ни враћено ни никад
плаћено;
Здраво да сте ћетови⁶)
сватови!
У свакога перјаница
И та братска узданица!
12.
Но ако си јунак од мегдана,
Дођи мене на мегдан јуначки!
Здраво да сте браћо настојници!
Добријема вазда настојали
И вама се настојало!
13.
Од два мјеста ко је ти је драго,
Бирај побро, да мегдан дијелимо!
Здраво да си брате помотњиче,
Добро ли ми помога,
Помогло ти крсно име!
14.
Ал’ ти драго пред Котором градом,
Ал’ ти драго на равно Солило;
Софро ни свијетла!
Здраво свијетли образи,
Који око софре вино пију!
15.
А кад Рада књига допанула
Добро видје, што му ситна пише:
Здраво мајко домаћице
Весеље ти ово и свако,
С добром срећом било!
16.
Па сакупи паштровску властелу,
И даде јој књигу на виђење;
Здраво биле сестре и невјесте!
На веселье овдјен дошле,
На весеље дома пошле!
17.
Редом рече паштровска господа,
Да му Раде на мегдан изађе;
Здраво да си сва дијето мала,
Мајке ви се веселиле
И ви срећна и поштена била!
18.
Књигу Раде посла
Висовићу:
„Ето мене на мегдан
јуначки“,
Све село весело,
И ко је у село, да је
здраво и весело!
А дај Боже једини!
19.
„У Новоме граду
бијеломе,
Те те гледа мајка и
љубовца;
Да си здраво поштена
властело!
Вазда се дичила и
славила,
Добријем гласом, и
јуначким пасом!
20.
Раде рече, ријеч не
порече,
Десну руку посјече
Турчину⁷)
Честита му срећа на
мегдану!
А сви здраво и весели
били!
Амин! Боже, вазда те молимо!“⁸)
Онај кога припјевају зафали се, скинувши капу.
Засједе сједну, а стари сват почне пјевати с пола сватова:
Јунак јунака
Оком погледа⁹)
Ђе јунак буде,
Да потребује;
А добар јунак
Свуђе требује;
Благо дружини,
С којом војује,
И вино пије,
Војује и вино пије,
И вино пије.
Сад опет једу, а послије зове стари сват:
„О поштена засједо!“
„Шта велиш поштени стари свате?”
— „Ево је дошло вријеме од веселе здравице: да напије првијенац и кум и
од племена иза трпезе и из куће од настојника, ко хоће и може да му Бог поможе,
но призови домаћина, да ни донесе здравицу?”
— „Уиме ти Божје, мој лијепи бане и бановићу, за трпезом има, Богу фала,
лијепа кита браће од племена, а у кући настојника, који, као што видиш, около
нас настоје да ни је боље љепше и масније, а њима часније; и домаћин чује и
види!“
Првијенац прими боцун с вином и гoлoглaв
напија: „пету здравицу:“ –
„Поштени стари свате, и на засједи, и сва господо сватови с тестиром !“
„Божјем!“
- „Ви мени дадосте
здравицу, а вама мир здравље, и весеље од Господа Бога! У сва племенита и
господска здравља, у која писмо и напијасмо у овом братском и поштеном дому, да
поможе Бог и услиши с добријем! А ја ћу напити за здравље и дуги живот
добросрећнијех младијенаца, који ће се сјутра, ако Бог да, састати, да им
састанак буде с великом добром срећом: како ће им сваки брат и пријатељ на
добру завидјети! Да ни господини Бог поможе кума, што ће им кумовати! Кумство
му било срећно и дуговјечно, а он здраво и весело!“
Првијенац престане, а кум
скине капу и напија:
„Како првијенац напио,
тако јаки Бог с добријем услишио! А и ја ћу напити за здравље и дуги живот
добросрећнијех младијенаца, који ће се сјутра, ако Бог да, састати, они се
састанули у велики добри час; како свакоме брату и пријатељу мило било! Да
господини Бог поможе наше кумство и да оно буде срећно и дуговјечно! Да
господини Бог поможе и све остале кумове, и причасне побратиме, и вјерне
пријатеље,¹º) овога братскога и поштенога дома; да Бог да! Првијенче, ти лијепо
рече, а која се најбоља рекла, код јакога се Господа Бога стекла!“
Кум престане, а устане један или два, а највише три свата, и најстарији
почне:
„Господо, с тестиром!“
„Божјем!”
— „Како првијенац и кум напили, тако јаки господини Бог, с добријем
услишио! А ја ћу напити за здравље и дуги живот наше комунитади и племена. Да
ни господини Бог поможе нашега начелника, присједе и вас консељ¹²) и сељске
старјешине и главаре! Да ни господини Бог поможе племена, и у племенима свакога
вељега и малога Паштровића: који о части и поштењу ради и оће радити! Да ни
господини Бог поможе, и наше околне¹³) зборове који нашему збору о части раде и
за здравље Бога моле, да их поможе Бог! А који нашему збору добра не желе, Боже
их обрни да желе, како ће бити на част и корист њима, нашему збору; да Бог да!“
Пошто пију, засједа почне пјевати с пола сватова, а за њим стари сват с
другом половином:
Јунак иде горама,
Оружан је стријелама;
За њим иду друга два,
Један вели: „удрим’ на њ!“
Други вели: „не бих ja,
Стрмо гледа, много зна
Убиће нас обадва!“
Пошто мало поједу, засједа опет почиње пјевати с пола сватова, а стари
сват с другом:
„Мој миле, играј поиграј¹⁴)
Мој душо, игра чија је?
Мој душо, домаћинова“.
Сад домаћин игра с једном од женскиња, а пјевање сљедује:
„Нека га, да м’ је
честита!
Честита и нарочита!“
Овако припјевају старог
свата, засједу, првијенца, кума, барјактара, и мачетара, и сваки мора да игра
осим старог свата, мјесто ког игра „настојник“,¹⁵) ког он замоли. На свршетку
запјевају:
„Мој душо, свију сватова!“
И онда игра множина.
Домаћин принесе и још
куване говедине и брављетине, а стари сват нуди сватове: „Узмите и по мало
корубајте браћо и ђецо моја, и помозите се сами тако ви помог’о Бог: јер је
дошло вријеме на вријеме, да се помоћу Божјом, устанемо: зашто се досади и нама
сједећи, а камо ли овој нашој браћи на ногама стојећи! А ваља ни да се спремимо
сјутра, ако Бог да, на весели пут, па што прије то боље, а не дај Боже невоље!“
Пошто мало поједу, зове стари сват засједу, по обичају, и наређује да
пита здравицу:
„Призови домаћина, да
ни донесе здравицу и нађи кога од племена иза трпезе, ко ће напити нашеме
покровитељу орлу Ћесару!”
Један сват узме и напија: шесту здравицу:
Настојници донесу сир на трпезу, а засједа почне пјевати с пола сватова:
а за њим исто тако стари сват с другом половином!
„Бисерна брада, сребрна чаша
Бисер се рони, у чашу пада,
Свако га зрно¹⁶) по дукат ваља,
А с’једа брада два б’јела града!
Послије сира стари сват пита
здравицу: „О поштени засједо!“
— „Што велиш поштени
стари свате?“
— „Дође вријеме на вријеме да и ми старци напијемо, ако узумјесмо.
Досади се и нама сједећи а камо ли овој нашој браћи стојећи, но призови
домаћина, да донесе здравицу вина и нама старцима да речемо добре, ако
узумјесмо!“
— „У име ти Божје, домаћин чује и види!“
Сви сватови скину капе, а стари сват узме
боцун с вином и напија седму здравицу:
“Чело и зачење, и сва господо сватови сједели и на ноге стојећи с
тестиром!”
— „Божјем!“ говоре сви.
“Ви мени дадосте здравицу, а вама господини Бог дао: мир, здравље и весеље!
У сва племенита и господска здравља у која писмо и напијасмо у овом поштеном и
братском дому, да поможе Бог и услиши са свакијем добром! А ја ћу напити у част
софре, софре и ко је софру поставио, и свијетлијех образа, који около софре
вино пију - и, да ни господини Бог поможе банду десну!”
Стари сват престане, и окрене се првијенцу и он, ако хоће да напија,
узме здравицу и понови исто и надода:
„Банду десну и лијеву!“
Стари сват: „Да ни
господини Бог поможе нашу часну сестру домаћицу, која ни је част приправила, да
Бог да приправљала је за дуго и много, са овијем начином и свакијем људскијем и
поштенијем нама и осталијема: а све у здрављу јуначком и пријатељском!”
Првијенац понови исто,
и надода: „Да Бог поможе ње сестре и невјесте!“
Стари сват: „Ње сестре и невјесте, шћери (ако их има) и друге, куме и
заове, које су књојзи дошле на ово весеље, на весеље вазда одиле једна другој,
докле шћела воља Божја! Помогао Бог дому и домаћину, да у ови дом људи долазе и
људе налазе, да говоре: помага’ Бог!“ — и да помаже докле текло сунца и
мјесеца!“
Првијенац понови, и
настави: „Часно сјели, поштено устали на пуно и наравно;”
Стари сват: „Часно сјели поштено устали, што спенџали ми и остали, то
намирио Бог садмоседмом дому и домаћину, са сваке стране, а с небеса најбоље:
Домаћице, да ти је част!“
Првијенац понови исто,
а све женскиње прифати: „Фала, Бог да господине!“
Ако се првијенац захвали на понуди за напијање, стари сват окрене се
једној и другој страни сватова, па ако се сви захвале, он сам здравицу доврши.
Пошто пију засједа почне пјевати с пола сватова:
Подигни се стари свате, вријеме ти је!
Стари сват одговори с другом половином сватова:
А, ми бисмо, но ви ни не дате,
Још ни пити дајте, коње ни седлајте!
Седлајте ни вране коње, па нам пити дајте
Засједа с пола сватова:
Узми зв’jезду пред собом,
А славића на руке,
Славић ћe ти попјевати,
А звијезда свијетлити
Да знаш куд ћеш путовати!“¹⁷)
Пију па благодаривши Богу, устану иза трпезе.
Сад за пуном трпезом сједне домаћин с настојницима и женскињем. Неки од
сватова њих послужују, а остали ухвате оро¹⁸) и пјевају:
Најприје они који у оро позивљу:
“Ко ми ору неће доћи¹⁹)
Неће доћи, ко ми ору неће доћи.²⁰)
Не могла га вода проћи,
Излего му чир на ногу,
А чирица под кољеном,
Да не може дома поћи!”
Кад се у ору ухвати,
сваки ко може играти пјева:
„Ој, помози вишњи Боже
Што без тебе бит’ не може!
Помоз’ Боже домаћина,
Весеља му не мањкало,
Младе свадбе и крштења!
Играло је дивно оро,
На тараци пред Котором,
У ору је чаша леда;
Како што се лед растапље,
Кад огрије жарко сунце,
Однако се момци топе,
Кад гледају младе моме!
Још играло дивно оро
На тараци пред Котором.
У ору је чаша леда,
Како што се лед растапље,
Кад огрије жарко сунце,
Онако се моме топе,
Гледајући младе момке!
***
Што у двору жубор стоји,
Што оно веле?
У Марка се синак жени,
Па се веселе.
Код ђевојачког домаћина
пјевају:
У (име домаћиново) шћер
удаје
Па се веселе.
Играјући оро, стави
једно другоме руку на раме и испреплетене држи за раме; а кад се тако ухвати,
сваки ко хоће да игра, ухвате се и два крајња играча и запуче оро, да у њ већ
не може нико ући. У сриједи ора стоји боца с вином и пут ње играјући, показују
ногом, скачући и прекрштајући ногу преко нoгe, да не изгледа ружно.
У коло се ухвате руку
за руку и играју га: два корака напријед а један натраг. У пјевању мајештају се
мушки и женски гласови у два или највише четири дијела. У шупљини кола игра мушко
са женским ђететом. Момци у Паштровићима, ором игру започињу а колом свршују.
¹) Неки ће рећи:
„обеселимо.“
²) Ако је пошљедно
слово: o онда је пошљедни слог у пјевању „хо;
а ако је е, онда: „хе“ ако: и, онда:
„хи“.
³) Разумијева домаћина:
момачког и дјевојачког.
⁴) Градић Свети Стефан
у Паштровићима, о коме се чита у мом чланку: „зулум Махмут паше Бушатлије у
Паштровићима 1785”, и у биографији „Митрополит црногорски Висарион Љубиша“.
⁵) Неки ће старци рећи:
„срекње“
⁶) Неки кажу: „орлови
сватови“.
⁷) У народној пјесми,
која броји неколико стотина стихова, и налази се у "мојој І. књизи. „Срп.
народ. пјесме“ стоји да је Раде посјекао главу новскоме барјактару Омеру. Ову
сам књигу послао за издање - ученом академич, друштву срп. „Зоре“ у Бечу, па
још тамо труне под прашином!
⁸) Ову сам пјесму
преписао од Сима Попова Давидовића, и од Јова М. Миковића, Дионисије.
⁹) IIјева се: „Јунак
јунака оком погледа, Јунак јунака оком погледа, оком погледа.“
¹º) Неки е старци рећи:
“и пријатељске пријатеље!“
¹²) Неки старци рекну: “Да
ни господини Бог поможе све суђе од нашега збора, све суђе и војводе.”
¹³) Неки ће рећи: “oкoмне!“
¹⁴) Пјевајући понавља
се сваки стих: „Мој миле, играј поиграј, мој миле играј поиграј;“
¹⁵)Тако се зове сваки
који послужује при трпези.
¹⁶) Неки ће рећи: “свака
га капља по дукат ваља“.
¹⁷) Ову сам пјесму чуо
од вриједног српског проте г. Петра Миџора.
¹⁸) Ни у Рисну ни
Кривошијама, Леденицама, Ублима, Морињу, ни у Ораовцу, не играју: „оро“. Њега
игра мушкиње и женскиње уједно и посебице али га паштровско женскиње игра много
мање а коло више, јер се у њему не скаче као у ору.
¹⁹) IIјевајући сваки се
стих понавља: „Ко ми ору неће доћи, ко ми ору неће доћи!“
²⁰) Иза прве овако
почиње друга страна једнако понављајући.
“Босанска Вила” бр. 22 1891.
