недеља, 22. јун 2014.

Свети Јован



Свети Јован

Књигу пише светитељ Јоване,
Не пише је ка’ књиге остале,
Но он пише Божија словеси.
Књигу пише роду ришћанскоме,
У књизи му ријеч бесједио:
“Поздрављам те, мој ришћански роде,
И шаљем ти Божија словеса:
      Прво слово: да љубиш Господа
Који те је на свијет саздао
И дао ти здравље и весеље
И остала сва земаљска блага;
И да љубиш својега ближњега,
Сваког створа у Божију лику;
Да поштујеш небесну Царицу
Мајку Божју, дијеву Марију,
Што се моли за твоје спасење
И за твоје од зла избављење;
Да поштујеш Божје светитеље:
Патријаре и све свештенике
Што се моле за твоје спасење;
Да не радиш у Божије свеце
Но се молиш Богу и свецима
Да ти свагда буду у помоћи,
У бијелу дану и у ноћи.
       Друго слово, мој ришћански роде!
Да не знадеш за лажне богове,
Ни се кунеш Богом истинијем.
Без потребе и невоље тешке;
Али криво никад довијека,
Јер је боље да изгубиш главу
Него своју да огријешиш душу.
      Треће слово, мој ришћански роде!
Немој своју изгубити душу
Кривом клетвом и рђавом мјером,
Пријеваром или отимањем.
Немој никад увриједит’ сужња
Ја л’ сироту ја ли сиромаха,
Ја л’ биједом тешком и претешком;
Е је њему доста својих јада,
Па кад плаче са твојом кривицом,
Божје коло на тебе се љути,
И тешко ти и срећи и души!
Немој о злу помислити кума,
Побратима јали свога друга,
Јера ће се све о теби збити
Као о Јуде клетог издајника.
     А четврто слово је на реду:
немој туђе отимати благо,
Туђе благо јесте дому клетва
И не има Божјег берићета!
     Пето слово сада је на реду:
Нека штује млађи старијега,
Нека ђеца љубе родитеље
И поштују своје старјешине.
Нек старији љубе своје млађе,
И уче их Богу и поштењу;
Нека млађи слушају старије,
Нека бољи не дави грђега,
Нека грђи не мрзи бољега;
Нек не лаже један на другога.
     Шесто слово, мој ришћански роде!
Удијели сл’јепу и сакатом
И јадноме тужном сиромаху,
Па да круну сву од злата носи,
Удјели му, кад рад’ Бога проси;
Бог ће тебе за то наградити
И милости обилате дати.
Напиј жедна и нахрани гладна,
Обуј боса, ођедни голога
И посјети сужна и болесна,
У дом прими странога путника,
Угости га с чим год боље можеш
Ради здравља и рад’ своје душе,
Бог ће тебе сто пут намирити.
     Седмо слово, мој ришћански роде!
Гради цркве, дижи манастире,
Чини себе веље задужбине,
Нек се више Божје име слави.
     Осмо слово, мој ришћански роде!
Ти ми немој прељубе чинити
Јал ђевојци нарок изгубити,
Њену клетву и сузе њезине
На небеса јесу услишене,
     А девето, мој ришћански роде!
Пости Петак и пости Сриједу
И четворо пости у години
Рад’ страдања сина Божијега
И рад свога здравља и спасења.
     И десето, мој ришћански роде!
Ти ми учи свето јеванђеље
И све друго свето писаније;
И све чини како оно пише
Па те чека у рају спасење! …
А кад светац књигу накитио,
Тврди јој је печат ударио,
Па тад клекну на гола кољена,
Помоли се Богу великоме
Да му пошље са неба анђела,
Да он носи лист књиге бијеле
Цијеломе роду хришћанскоме.
Бог му посла са неба анђела
Те он узе лист књиге бијеле
Па је даде роду ришћанскоме  -
И сувише Божје благослове.



Српски магазин
годишњи часопис за 1896. год.

за поуку, забаву и књижевност




понедељак, 16. јун 2014.

Срдар Ђеловић и которски провидур


Срдар Ђеловић и которски провидур

(Из збирке Дионисија Миковића)

Књигу пише Ђеловић-срдаре,
Баш из Рисна из Мале Габеле
А шаље је у Котору граду
А на руке бану провидуру.
У књизи му ријеч бесједио:
“Поздрављам те, бану провидуру!
И дајем ти на поштено знање,
Да сам чуо, казали ми људи.
Да си вољан огријешит’ душу
И помаћи перашку границу
Све до Бање, светог манастира;
Па и њега бисте приватили,
ка’ што сте ни прије прихватили
Манастира светога Ђорђија
Задужбину Немањића краља.
Баш на шкољу пред Перастом градом.
Ал то, бане, никад бити неће,
Док је мени на рамену главе;
Док је мене и мојих Ришњана.
Већ чули ме, бане провидуру,
Чуо јесам ђе кажују људи,
Да си добар јунак на Крајини,
А и мене не куде овамо,
Па ако си - ка’ те кажу људи -
А ти дођи Бањи манастиру,
Да јуначки мегдан дијелимо.
Ако би ми Бог и срећа дала,
Да бих, бане, тебе погубио,
Нек остане за Бањом граница,
Као што је и од прије било.”
Књига бану на рукама дође,
Па кад виђе, што му ситна пише
Ваистину, мило му је било.
На ту књигу другу накитио
И посла, је Ђеловић- срдару.
Срдито му бане бесједио:
“Хајд на мегдан,Ђеловић-срдару!
Ти ако би мене погубио,
Како велиш, нек буде граница;
А ако бих тебе погубио,
Ја ћу тебе помаћи границу -
Помаћу је на Стару Сланицу.
Кад срдару глас и књига дође,
Он сакупи стотину Ришњана,
Све јунака бољег од бољега:
На њима су зелене доламе
Од лијепе чове венедичке,
На њима су токе и јечерме
Позлаћене и посребрњене,
Сваки има свијетло оружје
Позлаћено и посребрњено.
Па се диже Ђеловић-срдару,
А за њиме стотину Ришњана
И ето их про Старе Сланице.
Докле доше на Ртац-главицу,
А отален Бањи манастиру.
Дочека их бане игумане
И угости пивом и јестивом
И даде им свете благослове.
Они њега добро дароваше:
Неко дукат а неко по њега,
Па се милом Богу помолише
У бијелој цркви светог Ђорђа
И у цркви прилог оставише,
И сађоше на то море хладно.
А пред њима бане игумане
Да чекају бана провидура.
Бане купи Боку принципову
Од Котора до града Пераста
И ето га Бањи манастиру.
Па срдару:”Добро јутро” виче,
А срдар му добро прихватио.
Док се сташе, тад се ударише.
Погоне се мору поингалу -
Ма се бане јачи нагоњаше
И срдару љуто притужио,
Ал да видиш чуда изненада,
Завикаше стотину Ришњана:
“Ђеловићу, дома невидио -
Као што га ни гледати нећеш;
Зар ћеш данас изгубит’ границу
И помаћи на Стару Сланицу,
Свему Рисну нанијет’ срамоту?”
Кад то чуо Ђеловић-срдару,
Би му тешко од братског укора,
Па на бана јуриш учинио,
Ману сабљом, посјече му главу!
Тад за Бањом попеше границу,
Како тада, и јутрос је кажу.
То је било, није давно било,
Кажу људи: истина је било!




Српски магазин
годишњи часопис за 1896. год.

за поуку, забаву и књижевност