Братски загрљај

Братски загрљај

Облак црни над Србијом Цариград отвара

Да Душана царску круну у понор обара!

Византија, љута змија, превара се гр’но ….

Јер је и њој нешто кашње дошло јутро црно ….

Сунце се крије

И жалост бије

Србију.

Марица је обојена племенитом крви

Азијата гром Једрене Вукашина смрви

Преко кости мученичких на Косово хита

Неманића царску круну од Лазара пита

Србин се смије:

“Без крви није

Турчине!”

Ој Косово! клет’ те нећу рад србинске славе,

Ти дочека двије војске с двије царске главе;

Мурат паде! Обилићу!  наша вјечна дико

Св’јет образе, неувели вјенче ловорико!

Ал’ облак вије

Срећа се крије

Србији.

Гром удара, Лазар пада, све у крв зарони

И Србија мајка мила грозне сузе рони

Плаче цара, плаче круну, са аманти тешки:

Да се данак Видов-данак покаје витешки.

И Срб се вије ….

И сунце грије

С Ловћена.

Протекло је много крви св’јет се цио диви

Како царску круну свети Србин јунак сиви,

Ал’ слобода и још пишти у тешке окови

Још Косово и Призрен град туђи су робови.

Ох! јаде бије

Мајке Србије

Синове.

Па Авалска дивна вила Ловћен кликовала

Ловћенска јој српску дику у поход послала

Краљ се грли с братом Кнезом и сунце се смије

Од радости и од среће Србин сузе лије

Од силне среће

Ковчег се креће

Цар-Лаза.

Ђурђев-данче, света земљо, мили обистанче!

Благосове свих кољена братински састанче!

И код Петра Браћа с’ грле а ковчег се креће

Од весеља и радости ради српске среће.

Јавља се зора

Сванути мора
Србији.